(Afrodita) Pandemos

Etimologije reči epi­de­mi­ja i pan­de­mi­ja jed­nos­tav­ne su, sas­tav­lje­ne od pre­fik­sa epi- i pan- i pri­de­va demi­os, nas­ta­log po osnov­noj reči demos sa utvr­đe­nim indo­evrop­skim porek­lom. ¹http://pielexicon.hum.helsinki.fi , s.v. Semantička isto­ri­ja reči izves­no je mis­te­ri­oz­ni­ja, prem­da sle­di osnov­nom zna­če­nju – nešto što je u nekoj pokra­ji­ni, u naro­du, sa dodat­nim – u celo­kup­noj pokra­ji­ni, celom naro­du. U zna­če­nju pove­za­nom sa boleš­ću koje je prvi upo­tre­bio Hipokrat, bolest je izos­tav­lje­ni deo zna­če­nja koji se podra­zu­me­va. Otuda medi­cin­ska upo­tre­ba ter­mi­na. Chantraine,²Chantraine, Pierre, et al. Dictionnaire étymo­lo­gique de la lan­gue grecque: his­to­ire des mots. Paris, Klinsieck, 1968. eti­mo­log, u svo­joj lemi demos sa jedva pri­kri­ve­nim ciniz­mom govo­ri o tome kako je reč demo­kra­ti­ja sa izme­nje­nom seman­ti­kom bila upo­treb­lja­va­na u moder­nom sve­tu, pre sve­ga u Evropi, uka­zu­ju­ći na nera­zu­me­va­nje grč­kog ter­mi­na. Ono se bez ikak­ve sum­nje pro­du­ži­lo sve do danas. Na osno­vu zabu­na, mani­pu­la­ci­ja kao direk­t­nih inter­ven­ci­ja u zna­če­nje i arbi­trar­nog seman­tič­kog sedi­men­ta nahva­ta­nog u nez­na­nju ili cen­zu­ri, ovi ter­mi­ni, koji se ozbilj­no pred­stav­lja­ju kao poli­tič­ka, druš­tve­na i kul­tur­na osno­va Evropske zajed­ni­ce i Evrope, pa i Zapadnog sve­ta uop­šte, pred­stav­lja­ju pos­tu­pak pot­pu­no odvo­jen od isto­rij­ske seman­ti­ke. Istorijsku seman­ti­ku može­mo odre­di­ti kao istra­ži­va­nje i utvr­đi­va­nje isto­ri­je zna­če­nja reči i izra­za i kao utvr­đi­va­nje moguć­nih pra­vi­la u pro­me­na­ma zna­če­nja. Istorijska seman­ti­ka mora biti pove­za­na i ispre­ple­te­na sa isto­rij­skim i dru­gim obli­ci­ma gra­ma­ti­ke, sa antro­po­lo­gi­jom i kul­tur­nom isto­ri­jom; nje­na veza sa eti­mo­lo­gi­jom uglav­nom je arbi­trar­na, prem­da je neo­p­hod­no utvr­di­ti neku seman­tič­ku osno­vu, kao što se kons­tru­iše lin­gvis­tič­ki arhe­tip. Primer sa demo­kra­ti­jom poka­zu­je, među­tim, da mno­ge ter­mi­ne u širo­koj upo­tre­bi ne može­mo pove­za­ti samo sa seman­tič­kom isto­ri­jom, nego i sa mno­gim dru­gim poja­va­ma koje čita­mo u jav­nom govo­ru, i koje poti­ču iz naj­raz­li­či­ti­jih imag­ni­ra­ri­ja koji opet upu­ću­ju na mitur­gij­ski pos­tu­pak. Termin mitur­gi­ja sam sklo­pi­la ³Slapšak, Svetlana. „A Cat on the Head: In Search of a New Word to Better Read Ancient Mythology.” I Quaderni Del Ramo D’oro On-​Line 3 (2010): 122 – 8. da opi­šem pos­tup­ke stva­ra­nja mito­va koji su u suprot­nos­ti sa stva­ra­njem mito­va za ver­ske ili ide­olo­ške nara­ci­je, i to pre sve­ga u slo­bo­di stva­ra­nja mito­lo­ških nara­ci­ja. Miturgija kao ter­min izvi­re iz pris­tu­pa mitu koji su uve­li pred­stav­ni­ci fran­cu­ske ško­le antro­po­lo­gi­je antič­kih sve­to­va. ⁴Vernant, Jean-​Pierre. Mythe et pen­sée chez les Grecs: étu­des de psyc­ho­lo­gie his­to­rique. La Découverte, 2020. Ako bih mora­la da dam svo­ju defi­ni­ci­ju, ona bi se od jed­nos­tav­ne oce­ne da je reč o pri­ča­nju pri­če, odnos­no o per­for­man­su sa for­mu­la­ma, raz­li­ko­va­la po tome što bi sadr­ža­va­la čita­vu mre­žu nega­ci­ja: mit je pri­ča koju odre­đu­ju kon­tekst i teh­ni­ka pri­ča­nja i slušanja/​čitanja, a koja ne objaš­nja­va, ne nor­mi­ra, ne legi­ti­mi­še, ne usme­ra­va, ne pouča­va, već samo zavo­di i navo­di na pre­pri­ča­va­nje, ali i na miš­lje­nje. To bi zna­či­lo išču­pa­ti mit iz ruku Platona, koji je prvi upo­tre­bio ter­min mito­lo­gi­ja i stvo­rio sko­ro sve nedo­umi­ce oko mita koje se i danas vrte u podru­čju filo­so­fi­je, eti­ke, poli­ti­ke, i kul­tu­re. „Deplatonifikacija” mito­lo­gi­je čini se još uvek neo­p­hod­nom, prem­da više ne može­mo vero­va­ti da uži­va­nje spre­ča­va zlo­upo­tre­bu: ali je još uvek vred­no poku­ša­ti. U okvi­ru mitur­gi­je ite­ka­ko ima smis­la čitati/​učitavati ter­mi­ne pove­za­ne sa sadaš­njim sta­njem sve­ta pod epidemijom/​pandemijom boles­ti koja mora iza­zva­ti temelj­ne pro­me­ne, globalno.

Prvi je u medi­cin­skom kon­tek­s­tu reč epi­de­mi­ja upo­tre­bio Hipokrat. ⁵V. Corpus Medicorum Graecorum (CMG), BBWA. Njegov seman­tič­ki pos­tu­pak je sasvim izu­ze­tan: pri­dev koji ozna­ča­va pros­tor i kolek­tiv zame­nio je sin­tag­mu bolest u pros­to­ru/​kolek­ti­vu, i zado­bio zna­če­nje reči koja je ispa­la: bolest. Prisutnost, šire­nje, masov­nost boles­ti odli­ka je nes­ta­le reči, nje­na glav­na odli­ka. Postupak je vrlo sli­čan ono­me kad epi­tet, reci­mo božans­tva, pos­ta­ne ime – Palada za Paladu Atinu. Epidemija, ter­min pove­zan sa raz­li­či­tim zna­če­nji­ma kolektiva/​područja, doži­veo je svo­ju ter­mi­no­lo­šku petri­fi­ka­ci­ju u 17. i 18. veku pre­ko latin­ske medi­cin­ske meta­fo­ri­za­ci­je i suža­va­nja zna­če­nja; pan­de­mi­ja je ima­la istu seman­tič­ku pro­me­nu u 19. veku. Epidemija i pan­de­mi­ja su danas kao medi­cin­ski ter­mi­ni na samoj ivi­ci puca­nja i šire­nja zna­če­nja. Upravo zbog toga ima smis­la pogle­da­ti u zna­če­nja pre i mimo medi­cin­ske ter­mi­no­lo­ške petrifikacije.

Povezivanje „depla­to­ni­fi­ka­ci­je” i petri­fi­ka­ci­je poku­ša­ću objas­ni­ti upra­vo pre­ko pri­me­ra epi­te­ta božans­tva, u ovom slu­ča­ju Afrodite Pandemos. Nju u Platonovoj Gozbi pomi­nje Pausanija, poz­na­va­lac pra­va i zako­na, izves­no ne jedan od naj­pa­met­ni­jih i naj­ra­fi­ni­ra­ni­jih mis­li­la­ca koji učes­tvu­ju u raz­go­vo­ru. ⁶Symp. 181b i dalje. On deli obli­ke lju­ba­vi u druš­tvu na dve poja­ve bogi­nje, Afrodite Pandemos i Afrodite Uranije, „sve­op­šte” Afrodite i nebe­ske Afrodite. Prva gru­pa, koju ozna­ča­va Afrodita Pandemos, nak­lo­nje­na je više teles­noj nego pro­du­hov­lje­noj lju­ba­vi, i za erot­ske objek­te ima podjed­na­ko žene i deča­ke. Druga gru­pa bira samo deča­ke za uzvi­še­ni­ji oblik lju­ba­vi. Pausanija zatim daje neku vrstu antropološko-​geografskog pre­gle­da grč­kih kra­je­va, onih u koji­ma prev­la­đu­je „pan­de­mij­ska” lju­bav i onih u koji­ma prev­la­đu­je nebe­ska lju­bav. Atina pri­pa­da ovom dru­gom tipu. Pandemijska je lju­bav dak­le niža po kva­li­te­tu duhov­nos­ti, ali nesum­nji­vo demo­krat­ski­ja. Atina je naj­de­mo­krat­ski­ja od svih grč­kih poli­sa: pita­nje je kako to ide zajed­no? Platonova Gozba doku­ment je o zave­ri, o diza­nju na visok filo­sof­ski nivo homo­sek­su­al­ne lju­ba­vi, koja je osnov­na opas­nost za demo­kra­ti­ju. Homoseksualnost je ključ­ni pos­tu­pak soci­ja­li­za­ci­je aris­to­kra­ta – muška­ra­ca, model zave­re­nič­kog dogo­vo­ra. Dva lju­bav­ni­ka, Harmodije i Aristogeiton, bili su sprem­ni da zajed­no ubi­ju tira­ni­na Pejsistrata i otvo­re put atin­skoj demo­kra­ti­ji, ali zave­ra je mogla ići i u suprot­nom prav­cu. Homoseksualnost je u demo­kra­ti­ji sum­nji­va, u obič­nom živo­tu gra­da izlo­že­na pot­ce­nji­va­nju i ruglu, kao u Aristofanovim kome­di­ja­ma. Ljubavna pan­de­mi­ja uis­ti­nu izgle­da demo­krat­ski­ja – no u njoj mogu uži­va­ti samo muškar­ci, jer žene nema­ju gra­đan­skih pra­va. U nebe­skoj homo­sek­su­al­nos­ti žene ima­ju poseb­no mes­to kao neiz­bež­ni uslov pro­izvo­đe­nja gra­đa­na, dak­le naiz­gled nešto malo više poten­ci­jal­nih pra­va. To je, narav­no, samo naiz­gled: liše­ne su moguć­nos­ti da dele lju­bav sa muškar­ci­ma. Nerazrešivi Platonov pro­blem u demo­kra­ti­ji nije tako neraz­re­šiv, jer mno­gi uvi­đa­ju nerav­no­prav­nost i pre­dvi­đa­ju nači­ne da žene stek­nu pra­va – jedi­no u demo­kra­ti­ji. Tako polo­žaj žene pro­ble­ma­ti­zu­ju Sofokle i Aristofan, pa i Euripid. Pandemija kao fan­tom­ski ter­min demo­kra­ti­je ozna­ča­va moguć­nost razvo­ja demo­kra­ti­je iz pot­pu­ne prev­las­ti muška­ra­ca u sti­ca­nje pra­va žena. Aristofan u svo­jim kome­di­ja­ma, poseb­no u Ženama u narod­noj skup­šti­ni, otkri­va šta je to što pan­de­mi­ji žena omo­gu­ća­va pro­me­nu: to je osva­ja­nje ili kra­đa osnov­nog ins­tru­men­ta demo­kra­ti­je, reči odnos­no reto­ri­ke. Nigde to nije jas­ni­je objaš­nje­no nego u izgrad­nji jed­ne druš­tve­ne zajed­ni­ce, jed­ne pan­de­mi­je ili poli­sa, kao u slu­ča­ju Megalopolisa. Grad je smiš­ljen, pla­ni­ran i sazi­dan u rela­tiv­no krat­kom roku, od odlu­ke 371. pre naše ere pa do 368. Megalopolis je stvo­ren kao glav­ni grad, admi­nis­tra­tiv­ni cen­tar Arkadske Lige, i kao prvi veli­ki grad­ski cen­tar u Arkadiji. Afrodita i Atena u novo­me gra­du ima­ju isti epi­tet, Mahanitis, koji zapra­vo opi­su­je dve vrste struč­nos­ti koji­ma ove dve bogi­nje ras­po­la­žu i dele ih smrt­ni­ci­ma. Afrodita Mahanitis bri­ne za sve što lju­di ima­ju kao govor, odnos­no reto­ri­ku koja je pove­za­na sa lju­bav­lju. Atena Mahanitis se opet bavi svim vrsta­ma pla­no­va (gra­di­telj­skih, pla­no­va za maši­ne i sl.), izu­ma, teh­nič­kih reše­nja. Mahanitis je dor­ski oblik, ina­če je reč meha­ne: maši­na, meha­ni­ka i sl. Afrodita nije izmis­li­la lju­bav­ni jezik, ali ga šti­ti, poma­že lju­di­ma da se sna­đu sa tom izmiš­ljo­ti­nom, i čuva neku vrstu reda u ovo­me podru­čju. Pravi izu­mi­telj reto­ri­ke je Hermes. A Atena se možda bavi diza­li­ca­ma, trak­to­ri­ma, cement­nim meša­li­ca­ma. Megalopolis je bio brzi pros­tor­ski, arhi­tek­ton­ski i druš­tve­ni pro­jekt: sagra­đen je u jed­nom mahu. Imao je jed­no od naj­ve­ćih pozo­ri­šta u grč­ko­me antič­kom sve­tu, za oko 20 000 gledalaca.

Da li grad/​polis zais­ta ne može pos­to­ja­ti bez uspeš­ne reto­ri­ke lju­ba­vi? I koli­ko je Afrodita Mahanitis bli­ska sa Afroditom Pandemos? Čini mi se da su među­sob­no uslov­lje­ne: pan­de­mi­ja je pove­za­na sa demo­kra­ti­jom i jas­no ozna­ča­va širi ras­pon raz­li­či­tih sek­su­al­nos­ti. Progenitura je izu­zet­no važ­na za demo­kra­ti­ju (osi­gu­ra­va­ju­ći stal­ni pri­liv gra­đa­na, poseb­no voj­ni­ka, pri­je sve­ga), za pro­ge­ni­tu­ru je važ­no uspos­ta­vi­ti uspe­šan sek­su­al­ni život. U demo­kra­ti­ji je važ­no da se i taj odnos zas­ni­va na jed­na­kos­ti, vešti­ni ube­đi­va­nja i zavo­đe­nja, a ne na nasi­lju. Tu nas­tu­pa Afrodita Mahanitis, a nje­na je sarad­nja gra­du isto toli­ko potreb­na kao gra­đe­vins­tvo ili admi­nis­tra­ci­ja. Pandemos, odnos­no njen uči­nak, pan­de­mi­ja, osi­gu­ra­va demo­kra­ti­ji pri­liv gra­đa­na volj­nim, nena­sil­nim putem, i isto­vre­me­no širi prev­la­du reči i u naj­in­tim­ni­jem podru­čju živo­ta gra­đa­na. Saglasnost, odnos­no jed­na­kost žena tu je nuž­ni preduslov.

Stoga bi bilo pre­po­ruč­lji­vo da ter­min epi­de­mi­ja upo­treb­lja­va­mo u sklo­pu „glo­bal­na epi­de­mi­ja” umes­to pan­de­mi­je, koja nema mno­go jas­ni­ja zna­če­nja. I sa dru­ge stra­ne, otvo­ri­mo nove seman­tič­ke moguć­nos­ti pan­de­mi­je u boljem razu­me­va­nju i kon­tek­s­tu­ali­za­ci­ji antič­ke demokratije.