Individua
Nešto se dogodilo. „Događaj”1Tekst je nastao u osvrtu na dešavanja u tri zemlje u kojima sam boravila od početka pandemije COV-SARS‑2: Nemačkoj, Srbiji i Poljskoj. Takođe, njegov sadržaj i okviri u velikoj su meri proizvod rasprava, nekada vrlo žučnih, sa Gertom Röhrbornom. Pitanja i poneki odgovori do kojih smo zajedno došli integrisani su u tekst, na čemu mu se iskreno zahvaljujem. se nije zbio u ravni statistika ili slika užasa iz Bergama. Nije ni u ograničenjima koja je – iako su danas centralna tema raznih protesta protiv nove normalnosti – u prvi mah malo ko zbilja odbacivao, bez obzira na pojačanu afektivnost koja ih je pratila. Događaj se zbio u ravni doživljaja da se kolaps – kolaps države, zdravstvenog sistema, ekonomske paradigme, prava građana – dogodio toliko iznenada, toliko nenadano, da se prostor za pitanja o našoj političkoj egzistenciji najednom otvorio širom. Događaj nije usamljen, niti je strogo govoreći prvi. Moglo bi se čak reći da su njegov opseg i dubina učinak akumulacije kriza koje su oblikovale političku egzistenciju u 21. veku, a nisu razrešene, niti je jasno kako bi se u aktuelnim političkim okvirima jednom za svagda mogle rešiti. Moment u kojem sve staje – moment koji se nije mogao predvideti, uprkos trojnoj mantri savremenog oblika vladanja koje počiva na predviđanju, kooperaciji i efikasnosti – zapravo se nadovezuje na kontinuirano vanredno stanje proizvedeno ratom protiv terora, na privikavanje na neizvesnost u prekarnosti i konstantno zastrašivanje najezdom, otimanjem i skrnavljenjem. „Događaj” koji je proizvela pandemija naslonio se na 2001., 2008. i 2015. godinu, pokazavši neodrživost sistema koji ukršta individuu, državu i društvo u duhu neoliberalne bezbednosne političke racionalnosti.
Ova će odrednica u svom središtu imati individuu. Pod individuom misli se na osnovnu jedinicu političkog, ekonomskog i društvenog života, kakvu je konfigurisao liberalizam 19. veka, a koja se potom na svojstvene načine dalje oblikuje u neoliberalnim okolnostima poznog 20. i ranog 21. stoleća.2Zaharijević, Adriana. „Protiv individue: deindividualizirani politički subjekt”, Filozofska istraživanja 151(3), 2018, 654. Individua je odelita, izdvojena i nedeljiva jedinka, osnovna jedinica svakog oblika društvenog udruživanja, osnovna stranka u ugovoru, nesvodivi nosilac privatnih interesa. In concreto, ona je konačni i jedini stvarni vlasnik sopstvene ličnosti i poslova. To se vlasništvo pravda temeljnim poznavanjem sopstvenih interesa, individualnom moći delovanja u skladu s datim znanjem i političkim kapacitetom da se ono autonomno predstavlja. Biti potpuni vlasnik nad sobom podrazumeva nezavisnost od države ili drugog krovnog entiteta (dvosmerno, individua nije zavisna od države, niti joj država može oduzeti nezavisnost), suverenost i kontrolu u polju vlastitih interesa, moć da se o njima odlučuje samostalno, a ne da neko drugi to čini umesto pojedinca.
U ovoj odrednici treba proveriti da li pojam individue u svojoj klasičnoj formi može opstati posle pandemijskog događaja. (Sasvim je, naravno, drugo pitanje da li je ovaj pojam trebalo da bude osnovni pojam političkih, ekonomskih i društvenih teorija, i kako bi izgledao svet da to nije bilo tako). Odnosno, neophodno je zapitati se čemu nas događaj uči o individui ili našoj želji, potrebi i mogućnostima da se uklopimo u uske okvire ove naizgled univerzalno važeće kategorije. Teza koju ću pokušati da iznesem jest da se u pandemiji dogodila individualizacija, ali i ukrupnjavanje države, ali se pokazalo da individua nikad ne stoji sama. Društvo je neophodno za samoizolaciju pojedinca – pojedinac je upleten u društvenu mrežu ruku. Na prvi bi se pogled moglo učiniti da je tokom pandemije došlo do dramatičnog rasta individualizacije. Zatvarajući nas u naše privatne posede, ustanovljujući podesnu udaljenost u javnim (ponekad i u privatnim) prostorima, proizvodnjom karantina i neprestanim upućivanjem na ličnu odgovornost, pandemija nas je razdvojila, dodatno odvojila i međusobno udaljila, i to u ime kontrole nad sopstvenom dobrobiti, u ime naših najboljih interesa. Iskustvo individualizacije kao jedno od prvih snažnih iskustava pandemije upečatljivo opisuje Paul Preciado, koji će pasti u grozničavi polusan u Parizu nedugo pre no što je francuska vlada uvela prva ograničenja kretanja. „Kada sam se 19. marta, nešto više od nedelju dana kasnije probudio, svet se promenio. U času kada sam pao u krevet, svet je bio blizak, kolektivan, viskozan i prljav. Kada sam ustao iz kreveta, postao je udaljen, individualan, suv i higijenski.”3Preciado, Paul B. “The Losers Conspiracy.” Paul B. Preciado on Life after COVID-19 – Artforum International, 26. ožujak 2020, www.artforum.com/slant/the-losers-conspiracy-82586. To što smo se svi našli pod ključem, odjednom i iznenada, razdelilo nas je i uspostavilo propisanu distancu, koja je još jednom pokazala da se socijalno i fizičko teško daju razlučiti. Probudivši se u svetu u kojem se pandemijski događaj već odigrao, Preciado nipošto nije bio usamljen u svom strahu – ne od bolesti ili umiranja, već od toga da će umreti sam, da neće biti nikog ko će o njemu brinuti – konstitutivnom strahu jedinke kakva bi individua po definiciji morala da bude.
Globalna vanredna situacija gotovo nas je potpuno atomizovala u našim mikrosvetovima. Stalni naglasak na individui, kao da je pandemijom tek otkrivena, ide u prilog ideji o bliskom, viskoznom i prljavom svetu od ranije. Pre pandemije smo bili zajedno, sada smo odeljeni i prepušteni sami sebi. Tome u prilog govori i neprestano isticanje važnosti individualne higijene, individualne odgovornosti, individualne kontrole. Nagnani smo da naučimo da peremo ruke, jer je dodir – dodirivanje druge osobe, dodirivanje površina na kojima drugi ostavljaju svoje tragove, dodirivanje sebe čime možda na sebe prenosimo posredne dodire drugih – potencijalno opasan. Nagnani smo da prihvatimo činjenicu da nisu opasni samo drugi – svi razni drugi koji su do juče bili nečistiji, zarazniji – već da smo kao individue opasni upravo mi; da nismo samo u opasnosti, već smo i opasnost; da nas je virus učinio individuama koje na jednak način padaju pred njim: prinčevi, premijeri, bolničari, beskućnici, siromašni i bogati, muškarci i žene – za virus smo svi svako i niko posebno, jednaki kao prosta biološka kućišta. Nagnani smo na temeljitu samokontrolu koja se ispoljava kao samodisciplina, od napetog održavanja distance na otvorenom, preko nebrojenih dnevnih dezinfekcija ruku, do pažljivog i istrajnog nametanja strukture dnevnoj rutini u svrhu očuvanja mentalnog i fizičkog zdravlja.
Iza besomučnih podsticaja na individualnu higijenu, odgovornost i kontrolu stoji stari trop: pušteni na miru, pojedinci će pratiti svoj najbolji interes, čime će neminovno uvećavati i najbolji interes društva, koje je i tako puki agregat pojedinaca i njihov razloživi zbir. U pandemijskom ključu, ovaj bi se trop recimo mogao prevesti u maksimalnu kontrolu nad sobom uz minimalno napuštanje sopstvenih domova, u kojima se ponašamo odgovorno – odnosno, privređujemo kao da su okolnosti „normalne”. Drugim rečima, u svakom domu sve radilice obavljaju svoj ekonomski zadatak – istina, u izmenjenim okolnostima, veštački spajajući javno i privatno, sferu proizvodnje i sferu reprodukcije – kao da je u pretpandemijskom svetu svako mogao da radi od kuće, kao da je „kuća” prostor mira i spokoja koji će sad postati malo proširen u radno mesto, kao da se svaka kuća može preurediti u kancelariju za sve njene „uposlenike”. Uz to, laissez-faire dimenzija ovog tropa – tobožnje puštanje individua na miru – kao da podrazumeva da virus i pokreće i nadalje uređuje epidemiološku situaciju, usled čega individualno preuzimanje odgovornosti podrazumeva direktan odnos individue i virusa, čak i onda kada država uvodi drakonske mere koje bez ostatka dovode u pitanje ideju vlasništva nad sobom i sopstvenim poslovima.
Međutim, s tako prevedenim tropom postoje bar dva temeljna problema. Pođimo od privida laissez-faire: od trenutka priznanja da se nešto zbilja dogodilo, individue nipošto nisu bile puštane da na svoju savest i u skladu s najrazložnije postavljenim svrhama donose odluke o sopstvenom interesu. Države su dubinski uticale na kretanja i mogućnosti građana, neretko premeštajući punu odgovornost na individuu i uskraćujući joj mogućnost da dela odgovorno, što je u različitim instancama dovelo do urušavanja važne političke distinkcije između građanina i podanika. Licemerje je dakako posebno dolazilo do izražaja tokom državnih upotreba epidemiološke situacije, koje su mogle biti političkog karaktera (kada država gasi signal za uzbunu jer ima viši razlog, recimo izbore)4Videti Marušić, Antonela. “Razglednica Iz Države u Vanrednom Stanju – Razgovor.” Libela, 22. srpanj 2020, www.libela.org/razgovor/10727-razglednica-iz-drzave-u-vanrednom-stanju/?fbclid=IwAR2UGi4Aw_nWl6XDcd0hXMeaGi0s3jn_U5G5MIJ15d61z5xvrrNpu5gkZko ili ekonomskog karaktera (kada se radnici obavezuju da dolaze na radno mesto jer su im poslodavci inostrane firme, na šta država zatvara oči uprkos dokazanom visokom riziku i zabranama koje je sama uvodila). Ne smemo zaboraviti da su čak i u najpermisivnijim državama postojala ograničenja koja su spadala u domen najoštrije državne kontrole gde se možda nije paradiralo dugim cevima (kao, na primer, u Srbiji), ali su one svejedno bile potencijalni deo socijalnog mizanscena. Države su, redom, bile „u ratu”, čudnovatom ratu protiv virusa, koji bi, s obzirom na svoja ljudska lica, uvek mogao da se pretvori i u neku formu građanskog rata, ili u potpunu apokalipsu nalik onoj u Saramagovom Slepilu.
Negde na samom početku nove epidemiološke situacije, italijanski filozof, Giorgio Agamben, oglasio se nečim što će verovatno biti najkontroverznije filozofsko izjašnjavanje u vezi s ovim virusom, posebno s obzirom na dramatične događaje koji će ubrzo postati globalno poznati kao „italijanski scenario”. Proglasivši epidemiju navodnom, a hitne mere frenetičnom i neracionalnom proizvodnjom panike, Agamben u tome vidi „pravo pravcato izvanredno stanje, s ozbiljnim ograničenjem kretanja i obustavom normalnog funkcioniranja životnih i radnih uvjeta u čitavim regijama”.5Agamben, Giorgio. „Lo stato d’eccezione provocato da un emergenza.” Il Manifesto 26. 2. 2020. Videti Agamben, Giorgio. „Izvanredno stanje izazvano nemotiviranim hitnim slučajem”, prev. Mario Kopić. Libreto. http://libreto.rs/2020/03/19/krunska-pisma-5-agamben-26-februara/. Virus postaje oportuna zamena za terorizam kao državno opravdanje za nesmetano uvođenje najrazličitijih ograničenja, igrajući na strah pojedinaca, osnovnu emociju neophodnu da bi vanredno stanje moglo da funkcioniše kao normalna paradigma vlasti. Mnogi su primetili da se Agamben ovde ne odmiče odveć od svojih shvatanja vanrednog stanja i golog života, niti od Foucaultovog opisa vrhovnog sna vladara u kojem kuga postaje utopijska biopolitička situacija uspostavljanja krajnje kontrole nad svim individualnim telima kojima se vlada.6Foucault, Michel. Discipline and Punish. The Birth of the Prison, trans. Alan Sheridan. Vintage Books, 1995, 199. San vladara da ima kužnu državu kojom upravlja tako da se goli opstanak u konačnici pretvara u jedinu društvenu vrednost, prema Agambenu, ukida samu društvenost.7Agamben, Giorgio. „Razjašnjenja”, prev. Novica Milić. Libreto, http://libreto.rs/2020/03/19/krunska-pisma-5-agamben-17-marta/ Čini se zapravo da u vanrednom stanju nikako ni ne može biti društvenosti: jedino što može postojati smo mi kao „redukovane biološke situacije”, čiji se najbolji interes generiše izvan nas, oblikuje zabranama i konstantnim nadzorom, i motiviše neprestanom proizvodnjom straha od nesigurnosti, a ne racionalnim izborom. Individua u takvim okolnostima ne može biti stvarni vlasnik sopstvene ličnosti i poslova – njena nezavisnost, suverenost i inherentno obećanje samoaktualizacije ozbiljno su kompromitovani neizabranom, nametnutom brigom države za goli život.
Iako će se mnogi složiti s Agambenom da je život svodiv na puki opstanak nedostojan svog imena, malo ko je otišao tako daleko da u ime slobode – nezavisnosti i suverenosti iz koje bi potom trebalo da se gradi društvenost – porekne značaj hitnih mera, odnosno da se zauzme protiv pandemijskog događaja. Roberto Esposito je, na primer, tvrdio da iako ljudskost uistinu u suštinskom smislu odlikuje socijalnost, imunitet krda, kao jedna od mogućih državnih reakcija na virus, predstavlja najaktuelniji oblik tanatopolitike, štaviše eugenike. Jean-Luc Nancy traži izuzeće za ovaj virus i zahteva da mu se prizna vanrednost. Jer nisu vanredne mere, već je vanredan virus koji nas u svojoj izuzetnosti sve pandemizuje, pretvarajući vlade u „tužne izvršitelje”, a ne kreatore nove paradigme vladanja.8Videti Esposito, Roberto. „The Biopolitics of Immunity in Times of COVID-19: An Interview with Roberto Esposito.” Antipode https://antipodeonline.org/2020/06/16/interview-with-roberto-esposito/; Nancy, Jean-Luc. „Virusni izuzetak”, prev. Ivan Milenković. Libreto, http://libreto.rs/2020/03/24/krunska-pisma-27-nansi/ Premda bi se ova rasprava mogla učiniti kao puko nadglasavanje mudraca koji u nastojanju da potvrde vlastite teorijske pozicije odriču kompleksnost samom događaju,9Videti Esposito, Roberto. „The Biopolitics of Immunity in Times of COVID-19: An Interview with Roberto Esposito.” Antipode https://antipodeonline.org/2020/06/16/interview-with-roberto-esposito/; Nancy, Jean-Luc. „Virusni izuzetak”, prev. Ivan Milenković. Libreto, http://libreto.rs/2020/03/24/krunska-pisma-27-nansi/ ona je za naš kontekst ipak veoma važna. Bilo da se priklanjamo Agambenu i tvrdimo da se država maksimalizovala u odnosu na pojedinca zato što to jeste u osnovi strukture aktuelnog oblika postojanja države, bilo da dopustimo da se maksimalizovala u izuzetnim okolnostima pošto je postala pandemizovana, jedno je izvesno: događaj pandemije je i događaj narasle države.
Epidemija je, dakle, podstakla dva paralelna trenda: individualizaciju i uvećanje države. Štaviše, država se s pandemijom ne uzdiže u (autoritarnog) grubijana (iako se u brojnim slučajevima beleže njeni izrazito grubi autoritarni potezi), već se, oslonivši se na sve prethodne krize od početka ovog stoleća, postavlja u ulogu vrhovnog zaštitnika, benevolentnog Levijatana čije je telo sastavljeno od bezbrojnih telašaca podanika koji žudno i zabrinuto gledaju prema suverenu, u potpunosti zavisni od njegove mudrosti i razbora.
Prikaz s naslovne strane Hobbesovog Levijatana iz 1651. godine danas je izrazito prikladan – reklo bi se čak daleko umesniji no i u jednom trenutku u poslednja četiri stoleća. Individue su telašca od kojih je sastavljeno gigantsko, simboličko telo vladara. One ne gledaju jedne u drugu, niti u nekom neodređenom pravcu, a nama su okrenute leđima. Odelite i pravilno raspoređene, sve one fiksiraju jednu jedinu tačku – lice suverena. Neoliberalno otkriće da ne postoji društvo, u prvi plan istura pojedinca (telašca otkinuta od suverena, koja i dalje ne gledaju jedna u druge ili motre neznano kuda) – strogo insistirajući na tome da individuu određuje upravo njena sposobnost nezavisnog staranja o sebi. Međutim, u trenucima krize sve se individue ponovo zbijaju u levijatansko telo, međusobno razdvojene, ali integrisane telom suverena. Otuda se „redovna” nezavisnost sada zamenjuje nalogom pojedincu da treba i da prepusti svoju nezavisnost državi i da sledi njen stalni zahtev da je briga za sebe jedini preporučljivi oblik brige koji mu je dostupan.
Ovaj kontraintuitivni spoj nalogā deo je specifičnog odnosa koji se danas uspostavlja između države i pojedinca, bez obzira na to da li država nastupa paternalistički (ili maternalistički), autoritarno ili indiferentno. Država u pandemiji zahteva individualnu odgovornost (nežnim ili striktnim merama), a pojedinac voljno ili nevoljno pristaje na njene zahteve prepoznajući u državi jedinog zaštitnika (čak i kada je duboko razočaran u nju i kada zna da ga država pre obmanjuje nego štiti, pojedinac danas zaštitu očekuje isključivo i direktno od države) – upravo zato što se od njega traži da, bar delimično, prepusti nezavisnost.
Svakako se može postaviti pitanje kako je to moguće. Kako je moguće da se očekuje zaštita od onog ko je decenijama urušavao i uništavao zajednička dobra, kako je moguće da prva reakcija na „italijanski scenario” ne bude revoltirano pozivanje države na odgovornost za uništenje zdravstvenog sistema i drugih sistema socijalne zaštite privatizacijama i planskim podrivanjem društvene kohezije? Možda je odgovor da individua kao politički subjekt može funkcionisati samo u okolnostima u kojima se podrazumeva da sistemi socijalne zaštite ne postoje ili su dotučeni, i zato što entiteti koji su kanalisali i socijalno uobličavali potrebe pojedinaca više ne postoje ili su izmenjeni do neprepoznatljivosti. Danas postoji pojedinac koji se samostalno stara o svom interesu, i postoji država koja se posebno ispoljava u okolnostima koje pojedincu daju povoda za strah da neće moći samostalno da se stara o sebi. Među njima se uspostavlja neposredan, direktan odnos, koji omogućava da individua ostane nepoverljiva prema bilo kom drugom obliku socijalne interakcije i upućena samo na samu sebe u vlastitom artikulisanju sopstvenih interesa, dok država ostaje garant zaštite pojedinca od „neuračunljivih” pretnji, poput terorizma, imigranata, virusa. Tokom pandemije je postalo očito da smo se odavno navikli na „zamenu horizontalnih i asocijacijskih sistema solidarnosti vertikalnim odnosom svake pojedinačne individue i države koja je štiti”.10Rancière, Jacques. 2003. „L’essence de l’Etat contemporain.” Le Grand Continent https://legrandcontinent.eu/fr/2020/03/10/la-crainte-et-lessence-de-letat/; videti i De Gruyter, Caroline. „Fear of Loneliness. How the State Uses Insecurity?” European Council on Foreign Relations https://www.ecfr.eu/article/commentary_fear_of_loneliness_how_the_state_uses_insecurity.
Kako država brine za individuu u pandemiji? Država se obraća meni, mene štiti kada mi nalaže stalnu i bešćutnu upućenost na sebe. Država me štiti od mog deteta (zatvaranjem vrtića i škola), partnera (prvobitnim procenama o neophodnosti fizičke distance koja ide toliko daleko da se useljava i u bračni krevet), starih roditelja (za koje se određuju posebne mere koje je s obzirom na njihov neprivređujući status lakše primeniti, ostavljajući po strani dostojanstvo). Pretvarajući sve druge u izvor zaraze, država postaje jedini entitet u koji se može verovati, makar privremeno, sve dok se urgentnost mera pravda događajem. Zatvarajući se ka spolja – što je bio prvi spoljnopolitički čin ogromnog broja država, kojim je trebalo umanjiti priliv „stranog” virusa – država je nagnala individue da se zatvore i iznutra.
Naravno, one koji su mogli da se zatvore i ostanu zatvoreni. One koji su mogli da rade od kuće, i privređuju kao da je sve normalno, one koji su mogli da preurede neke aspekte svog života da bi mogli da simuliraju normalnost. Činjenica je da je od početaka pandemije bilo mnogih koji su, da bi privređivali, morali da napuštaju svoje domove, i da dolaze u dodir s drugima u trenutku kada je dolaženje u dodir bilo sinonim za činjenje protivno sopstvenom interesu. Postojali su i mnogi koji su, u ekonomskom smislu, morali da postupaju nedovoljno odgovorno jer su obaveze i odgovornosti u „novim normalnim” okolnostima postale brojnije i složenije. Postojali su, konačno, i oni koji nemaju dom ili kojima je dom kolektivno mesto, po definiciji, blisko, viskozno i prljavo. Makar za kratko iz nevidljivosti su izvučeni i osvetljeni (pa potom ponovo zaboravljeni) i oni koji omogućuju samodovoljnost pojedinca.
Ova specifična neosetljivost ili zaborav svih koji se ne uklapaju u prilično uzan šablon suverenog vlasnika sopstvenih poslova ne treba da iznenadi. Reč je o problemu koji se ne da odvojiti od genealogije ideje individue. Iako se individua oduvek mislila kao svako i niko poseban, kao pojam koji ima univerzalnu primenu i apstraktan sadržaj, individue su u zbilji pripadale relativno odabranom skupu onih koji su pratili i mogli da prate sopstveni najbolji interes – koji je pak imao izrazito normirano značenje.11Rancière, Jacques. 2003. „L’essence de l’Etat contemporain.” Le Grand Continent https://legrandcontinent.eu/fr/2020/03/10/la-crainte-et-lessence-de-letat/; videti i De Gruyter, Caroline. „Fear of Loneliness. How the State Uses Insecurity?” European Council on Foreign Relations https://www.ecfr.eu/article/commentary_fear_of_loneliness_how_the_state_uses_insecurity. Koliko je „individua” klasno, rasno i rodno određena jedinka posebno izbija na videlo upravo u trenutku kriza, kada bi sve individue trebalo da se samoizoluju, kada bi sve trebalo da nastave da obavljaju svoju ekonomsku aktivnost, kada bi sve trebalo da ostanu kod kuće. Na tom mestu iskrsava i drugi problem s pandemijskim prevodom tropa o pojedincu koji, pušten na miru, autonomno sledi svoj najbolji interes.
Da li su i žene pojedinci i da li one podjednako, kao muškarci, mogu da slede sopstveni najbolji interes? Da li u poslovno-privatnoj jedinici svi njeni članovi funkcionišu kao da su zapravo na radnom mestu, ophodeći se „odgovorno” u sopstvenoj privređujućoj aktivnosti? Čak i da je reč o nuklearnoj porodici iz koje je odsutna posebno ranjiva kategorija 65+, u kojoj nema članova s invaliditetom, članova s autoimunim bolestima; čak i da je reč o dobrostojećoj porodici čiji članovi zbilja rade od kuće, obavljajući poslove koji se daju izvesti u virtuelnoj sferi; čak i da je reč o paru koji vrednuje ravnopravne odnose i gradi zajednicu izvan nasilnih obrazaca, podela rada u domaćinstvu i staranja o deci opstaje kao uslov mogućnosti „normalnog” privređivanja, kao uslov mogućnosti da neko bude individua. Prema podacima koji pokazuju da su neplaćeni kućni rad i poslovi staranja tokom pandemije postali još više i još doslednije rodni u odnosu na pretpandemijsko vreme, čini se da u domaćinstvu-poslovnoj jedinici ne može biti više od jednog pojedinca i da će on po pravilu biti muškog roda.12Margolis, Eleanor, „Stop this retro nonsense about lockdown being a return to domestic bliss for women.” Guardian, https://www.theguardian.com/commentisfree/2020/apr/23/lockdown-women-domestic-struggle-coronavirus-crisis; Chung, Heejung. „Return of the 1950s housewife? How to stop coronavirus lockdown reinforcing sexist gender roles.” The Conversation, https://theconversation.com/return-of-the-1950s-housewife-how-to-stop-coronavirus-lockdown-reinforcing-sexist-gender-roles-134851; Stroh, Perlita. „Pandemic threatens to wipe out decades of progress for working mothers.” CBC, https://www.cbc.ca/news/business/women-employment-covid-economy‑1.5685463. Uz to, ne treba posebno naglašavati da je struktura doma-radne jedinice retko upravo ova ideal-tipska. Za žene, dom može biti mesto iz kojeg se beži u sklonište, a kada je to kao u lockdownu nemoguće, on se doslovno pretvara u tamnicu.13Videti izveštaje i statistike o uticaju pandemije na rodnu ravnopravnost, na primer na https://www.unwomen.org/en/news/in-focus/in-focus-gender-equality-in-covid-19-response; videti takođe Q&A u vezi s nasiljem nad ženama tokom pandemije na veb stranici Svetske zdravstvene organizacije, postavljen vrlo rano, već 15. aprila 2020. https://www.who.int/emergencies/diseases/novel-coronavirus-2019/question-and-answers-hub/q‑a-detail/violence-against-women-during-covid‑9?gclid=CjwKCAjw5p_8BRBUEiwAPpJO64vctncs_FpirBxnLbcWfgsVL6Pu48m3NmFAiCFT9A_VHIIkTXDXqBoCNdEQAvD_BwE
Da bi individue mogle da slušaju državu i ostanu zatvorene, odnosno da bi mogle da se samoizoluju, o njima je morao da se stara ogroman broj ljudi koji su makar za kratko prepoznati kao esencijalni – neko je odnosio đubre, neko mesio hleb, neko uplaćivao plate i penzije, neko proizvodio toalet papir, neko je prodavao lekove, neko obavljao porođaje koje pandemija neće zaustaviti, neko je bdio nad novorođenim bebama na neonatološkim odeljenjima, neko je sahranjivao, neko se starao da struja radi i da vodovod funkcioniše.14Zaharijević, Adriana. „Kako nas je virus podsetio da smo društvena bića?” Voxfeminae https://voxfeminae.net/pravednost/kako-nas-je-virus-podsjetio-da-smo-drustvena-bica/. Da bi individue mogle da se samoizoluju, da bi mogle postati bića bez kože, bez šaka, nedodirljiva, izuzeta iz fizičkih transakcija, digitalni potrošači, digitalni posetioci, digitalni ljubavnici; izvan i mimo susreta i razmena; bezkontaktni, skriveni iza stvarnih ili virtuelnih maski poput Zoom platforme; naručioci paketa čije je ime račun kojim se plaća udaljenom prodajnom koncernu,15Preciado, Paul B. „Learning from the Virus.” Artforum, https://www.artforum.com/print/202005/paul-b-preciado-82823. neko je fizički morao da dopremi paket do vrata; neko je morao da ga zapakuje; neko da sastavi sadržaj paketa; neko da obezbedi sirovine. Ti drugi se sada već ustaljeno nazivaju „suštinskim radnicima”, koji su suštinski upravo zato što nam omogućuju održanje privida o mogućnosti da budemo i ostanemo individue u državama koje su u ogromnoj meri razorile suštinske podsisteme socijalnog staranja.
Ako su viktorijanci smatrali da je individua onaj ko se takoreći u kontinuitetu izoluje od drugih, ko je uvek i primarno okrenut sebi kroz sopstveni interes, karantin pokazuje svu iluzornost ove pozicije u kojoj svaki život predstavlja potencijalnu robinzonijadu. Karantin pokazuje da između mene i moje samoizolacije stoji čitav niz onih koji je omogućuju (a broj suštinskih radnika nipošto nije ograničen na najizloženije – zdravstvene – radnike), kao i čitav niz onih koji ne mogu da se samoizoluju, ili to mogu samo delimično. Pandemija je, dakle, na videlo izvela i društvo (ili, ono što je ostalo od njega), koje proviruje iza individua, zanemareno i proćerdano od države. Ne treba zaboraviti reči Borisa Johnsona iz duboke samoizolacije, neposredno pred odlazak u bolnicu (u datom trenutku, radilo se o prvom slučaju zaraze nekog tako visoko pozicioniranog državnog zvaničnika): „jednu stvar je kriza izazvana koronavirusom već dokazala: ono što se naziva društvom zaista postoji.”16„There is such a thing as society, says Boris Johnson from Bunker.” Guardian 29 ožujak 2020 https://www.theguardian.com/politics/2020/mar/29/20000-nhs-staff-return-to-service-johnson-says-from-coronavirus-isolation Kao da namerno protivreči svojoj prethodnici koja je izrekla da društvo ne postoji, Johnson se zahvaljuje – a tu performativnu zahvalnost tokom prvih nedelja pandemije čujemo s najviših državnih instanci na različitim jezicima sveta – lekarima, apotekarima, medicinskim sestrama, prodavcima. Oni su društvo, iako bi, bar neki od njih, trebalo da budu deo države, i stoje naspramni nama, koji smo individue.
„Društvo” koje je provirilo iza individue, bez kojeg svet naseljen vlasnicima sopstvenog tela, ličnosti i poslova očito uopšte ne bi ni mogao da postoji, temeljno je nejednako i njegova se nejednakost upravo i ogleda u tome da je sačinjeno od onih koji ne mogu da poslušaju nalog države da se staraju o sebi. Oni se staraju o individui, o tome da individua može da sledi sopstveni interes, da može održavati privid sopstvene samodovoljnosti.
*
Čemu nas je, kao individue, naučila pandemija? Pred virusom smo zbilja svi bilo ko i niko određen; za virus smo samo individue: šuplja, prazna, bespolna, bezbojna, asocijalna tela u koja se on useljava. No, virus je takođe pred nama otvorio svet temeljne nejednakosti koja opstaje da bi opsluživala fikciju o samodovoljnom pojedincu i državi koja može ostati po strani od njegovih poslova, osim u situacijama ekstremnog rizika. Dovevši nas u situaciju u kojoj se mera društvenosti određuje prema meri izolacije – a ne društvene odgovornosti i socijalne pravde – virus nam je pokazao u kojoj meri inače ne živimo izolovani u svojoj samodovoljnosti. Određeni smo površinama sveta na kojima ostavljamo vlastite tragove i u sebe, i ne znajući i ne htevši, unosimo tuđe. Te nas površine čine poroznim u vlastitim granicama, a maske, viziri i gumene rukavice pokazuju koliko je teško, a možda i nemoguće, podići zidove telu. Virus nam je pokazao da smo ranjivi, svi bez razlike.17Butler, Judith. „Mourning is a Political Act amid the Pandemic and its Disparities.” Truthout, https://truthout.org/articles/judith-butler-mourning-is-a-political-act-amid-the-pandemic-and-its-disparities/. Neranjivost je nemoguća, upravo zato što smo neodeljivi, neizdvojivi, suštinski nerazdvojivi. Pokazao nam je takođe da je ranjivost distribuirana nejednako, i da država saučestvuje i održava tu nejednaku raspodelu.
Kada je počela utrka oko proizvodnje vakcine, Svetska zdravstvena organizacija je upozorila na to da je vakcinu neophodno učiniti globalno dostupnom, umesto da se podstiče „vakcinološki nacionalizam”.18Do sada su inicijativi o globalnom pristupu vakcini (COVAX) pristupile 172 zemlje, u koje se ne ubrajaju tri ključna igrača u ispitivanju i proizvodnji vakcine – Sjedinjene Američke Države, Kina i Rusija. Videti Kamradt-Scott, Adam. „Why ‘vaccine nationalism’ could doom plan for global access to a COVID-19 vaccine.” The Conversation, https://theconversation.com/why-vaccine-nationalism-could-doom-plan-for-global-access-to-a-covid-19-vaccine-145056 Takav je stav bio zbilja dobrodošao: iluzija je da može biti zdrave nacije u obolelom čovečanstvu. Možda nas, međutim, još više može ohrabriti današnja vest prema kojoj će, u slučaju otkrića vakcine i njene globalne dostupnosti, biti nužno sprovoditi temeljite trijaže pri definisanju prioriteta. Esencijalni radnici, stariji, osobe s posebnim zdravstvenim rizicima – drugim rečima, osobe skrivene iza funkcionalnih, „normalnih” ekonomskih jedinki – imaće prioritet.19Rourke, Alison. „Global Covid report: young and healthy may not get vaccine until 2022, WHO says.” Guardian, https://www.theguardian.com/world/2020/oct/15/global-covid-report-young-and-healthy-may-not-get-vaccine-until-2022-who-says Virus nam je pokazao da ne znače svi životi isto. Možda bismo iz ove „epidemiološke situacije” mogli da naučimo da to ima zamašne posledice.
Odgovori
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.