Individua

Autorica
Datum primitka teksta
15. rujan, 2020.
Grad
Beograd
Datum objave teksta
29. siječnja, 2021.
Ključne riječi
, , , ,

Nešto se dogo­di­lo. „Događaj”1Tekst je nas­tao u osvr­tu na deša­va­nja u tri zem­lje u koji­ma sam bora­vi­la od počet­ka pan­de­mi­je COV-​SARS‑2: Nemačkoj, Srbiji i Poljskoj. Takođe, nje­gov sadr­žaj i okvi­ri u veli­koj su meri pro­izvod ras­pra­va, neka­da vrlo žuč­nih, sa Gertom Röhrbornom. Pitanja i pone­ki odgo­vo­ri do kojih smo zajed­no doš­li inte­gri­sa­ni su u tekst, na čemu mu se iskre­no zahva­lju­jem. se nije zbio u rav­ni sta­tis­ti­ka ili sli­ka uža­sa iz Bergama. Nije ni u ogra­ni­če­nji­ma koja je – iako su danas cen­tral­na tema raz­nih pro­tes­ta pro­tiv nove nor­mal­nos­ti – u prvi mah malo ko zbi­lja odba­ci­vao, bez obzi­ra na poja­ča­nu afek­tiv­nost koja ih je pra­ti­la. Događaj se zbio u rav­ni doživ­lja­ja da se kolaps – kolaps drža­ve, zdrav­s­tve­nog sis­te­ma, eko­nom­ske para­dig­me, pra­va gra­đa­na – dogo­dio toli­ko izne­na­da, toli­ko nena­da­no, da se pros­tor za pita­nja o našoj poli­tič­koj egzis­ten­ci­ji naj­ed­nom otvo­rio širom. Događaj nije usam­ljen, niti je stro­go govo­re­ći prvi. Moglo bi se čak reći da su nje­gov opseg i dubi­na uči­nak aku­mu­la­ci­je kri­za koje su obli­ko­va­le poli­tič­ku egzis­ten­ci­ju u 21. veku, a nisu raz­re­še­ne, niti je jas­no kako bi se u aktu­el­nim poli­tič­kim okvi­ri­ma jed­nom za svag­da mogle reši­ti. Moment u kojem sve sta­je – moment koji se nije mogao pre­dvi­de­ti, upr­kos troj­noj man­tri savre­me­nog obli­ka vla­da­nja koje poči­va na pre­dvi­đa­nju, koope­ra­ci­ji i efi­kas­nos­ti – zapra­vo se nado­ve­zu­je na kon­ti­nu­ira­no van­red­no sta­nje pro­izve­de­no ratom pro­tiv tero­ra, na pri­vi­ka­va­nje na neizves­nost u pre­kar­nos­ti i kons­tant­no zas­tra­ši­va­nje naj­ez­dom, oti­ma­njem i skr­nav­lje­njem. „Događaj” koji je pro­izve­la pan­de­mi­ja nas­lo­nio se na 2001., 2008. i 2015. godi­nu, poka­zav­ši neo­dr­ži­vost sis­te­ma koji ukr­šta indi­vi­duu, drža­vu i druš­tvo u duhu neo­li­be­ral­ne bez­bed­nos­ne poli­tič­ke racionalnosti.

Ova će odred­ni­ca u svom sre­di­štu ima­ti indi­vi­duu. Pod indi­vi­du­om mis­li se na osnov­nu jedi­ni­cu poli­tič­kog, eko­nom­skog i druš­tve­nog živo­ta, kak­vu je kon­fi­gu­ri­sao libe­ra­li­zam 19. veka, a koja se potom na svoj­stve­ne nači­ne dalje obli­ku­je u neo­li­be­ral­nim okol­nos­ti­ma poz­nog 20. i ranog 21. sto­le­ća.2Zaharijević, Adriana. „Protiv indi­vi­due: dein­di­vi­du­ali­zi­ra­ni poli­tič­ki subjekt”, Filozofska istra­ži­va­nja 151(3), 2018, 654. Individua je ode­li­ta, izdvo­je­na i nede­lji­va jedin­ka, osnov­na jedi­ni­ca sva­kog obli­ka druš­tve­nog udru­ži­va­nja, osnov­na stran­ka u ugo­vo­ru, nesvo­di­vi nosi­lac pri­vat­nih inte­re­sa. In con­cre­to, ona je konač­ni i jedi­ni stvar­ni vlas­nik sop­s­tve­ne lič­nos­ti i pos­lo­va. To se vlas­niš­tvo prav­da temelj­nim poz­na­va­njem sop­s­tve­nih inte­re­sa, indi­vi­du­al­nom moći delo­va­nja u skla­du s datim zna­njem i poli­tič­kim kapa­ci­te­tom da se ono auto­nom­no pred­stav­lja. Biti pot­pu­ni vlas­nik nad sobom podra­zu­me­va neza­vis­nost od drža­ve ili dru­gog krov­nog enti­te­ta (dvo­smer­no, indi­vi­dua nije zavis­na od drža­ve, niti joj drža­va može odu­ze­ti neza­vis­nost), suve­re­nost i kon­tro­lu u polju vlas­ti­tih inte­re­sa, moć da se o nji­ma odlu­ču­je samos­tal­no, a ne da neko dru­gi to čini umes­to pojedinca.

U ovoj odred­ni­ci tre­ba pro­ve­ri­ti da li pojam indi­vi­due u svo­joj kla­sič­noj for­mi može ops­ta­ti pos­le pan­de­mij­skog doga­đa­ja. (Sasvim je, narav­no, dru­go pita­nje da li je ovaj pojam tre­ba­lo da bude osnov­ni pojam poli­tič­kih, eko­nom­skih i druš­tve­nih teori­ja, i kako bi izgle­dao svet da to nije bilo tako). Odnosno, neo­p­hod­no je zapi­ta­ti se čemu nas doga­đaj uči o indi­vi­dui ili našoj želji, potre­bi i moguć­nos­ti­ma da se uklo­pi­mo u uske okvi­re ove naiz­gled uni­ver­zal­no važe­će kate­go­ri­je. Teza koju ću poku­ša­ti da izne­sem jest da se u pan­de­mi­ji dogo­di­la indi­vi­du­ali­za­ci­ja, ali i ukrup­nja­va­nje drža­ve, ali se poka­za­lo da indi­vi­dua nikad ne sto­ji sama. Društvo je neo­p­hod­no za samo­izo­la­ci­ju poje­din­ca – poje­di­nac je uple­ten u druš­tve­nu mre­žu ruku. Na prvi bi se pogled moglo uči­ni­ti da je tokom pan­de­mi­je doš­lo do dra­ma­tič­nog ras­ta indi­vi­du­ali­za­ci­je. Zatvarajući nas u naše pri­vat­ne pose­de, usta­nov­lju­ju­ći podes­nu uda­lje­nost u jav­nim (pone­kad i u pri­vat­nim) pros­to­ri­ma, pro­izvod­njom karan­ti­na i nepres­ta­nim upu­ći­va­njem na lič­nu odgo­vor­nost, pan­de­mi­ja nas je raz­dvo­ji­la, dodat­no odvo­ji­la i među­sob­no uda­lji­la, i to u ime kon­tro­le nad sop­s­tve­nom dobro­bi­ti, u ime naših naj­bo­ljih inte­re­sa. Iskustvo indi­vi­du­ali­za­ci­je kao jed­no od prvih snaž­nih iskus­ta­va pan­de­mi­je upe­čat­lji­vo opi­su­je Paul Preciado, koji će pas­ti u groz­ni­ča­vi polu­san u Parizu nedu­go pre no što je fran­cu­ska vla­da uve­la prva ogra­ni­če­nja kre­ta­nja. „Kada sam se 19. mar­ta, nešto više od nede­lju dana kas­ni­je pro­bu­dio, svet se pro­me­nio. U času kada sam pao u kre­vet, svet je bio bli­zak, kolek­ti­van, visko­zan i prljav. Kada sam ustao iz kre­ve­ta, pos­tao je uda­ljen, indi­vi­du­alan, suv i higi­jen­ski.”3Preciado, Paul B. “The Losers Conspiracy.” Paul B. Preciado on Life after COVID-​19 – Artforum International, 26. ožu­jak 2020, www.artforum.com/slant/the-losers-conspiracy-82586. To što smo se svi naš­li pod klju­čem, odjed­nom i izne­na­da, raz­de­li­lo nas je i uspos­ta­vi­lo pro­pi­sa­nu dis­tan­cu, koja je još jed­nom poka­za­la da se soci­jal­no i fizič­ko teško daju raz­lu­či­ti. Probudivši se u sve­tu u kojem se pan­de­mij­ski doga­đaj već odi­grao, Preciado nipo­što nije bio usam­ljen u svom stra­hu – ne od boles­ti ili umi­ra­nja, već od toga da će umre­ti sam, da neće biti nikog ko će o nje­mu bri­nu­ti – kons­ti­tu­tiv­nom stra­hu jedin­ke kak­va bi indi­vi­dua po defi­ni­ci­ji mora­la da bude.

Globalna van­red­na situ­aci­ja goto­vo nas je pot­pu­no ato­mi­zo­va­la u našim mikro­sve­to­vi­ma. Stalni nagla­sak na indi­vi­dui, kao da je pan­de­mi­jom tek otkri­ve­na, ide u pri­log ide­ji o bli­skom, viskoz­nom i prlja­vom sve­tu od rani­je. Pre pan­de­mi­je smo bili zajed­no, sada smo ode­lje­ni i pre­pu­šte­ni sami sebi. Tome u pri­log govo­ri i nepres­ta­no isti­ca­nje važ­nos­ti indi­vi­du­al­ne higi­je­ne, indi­vi­du­al­ne odgo­vor­nos­ti, indi­vi­du­al­ne kon­tro­le. Nagnani smo da nauči­mo da pere­mo ruke, jer je dodir – dodi­ri­va­nje dru­ge oso­be, dodi­ri­va­nje povr­ši­na na koji­ma dru­gi ostav­lja­ju svo­je tra­go­ve, dodi­ri­va­nje sebe čime možda na sebe pre­no­si­mo posred­ne dodi­re dru­gih – poten­ci­jal­no opa­san. Nagnani smo da pri­hva­ti­mo činje­ni­cu da nisu opas­ni samo dru­gi – svi raz­ni dru­gi koji su do juče bili nečis­ti­ji, zaraz­ni­ji – već da smo kao indi­vi­due opas­ni upra­vo mi; da nismo samo u opas­nos­ti, već smo i opas­nost; da nas je virus uči­nio indi­vi­du­ama koje na jed­nak način pada­ju pred njim: prin­če­vi, pre­mi­je­ri, bol­ni­ča­ri, beskuć­ni­ci, siro­maš­ni i boga­ti, muškar­ci i žene – za virus smo svi sva­ko i niko poseb­no, jed­na­ki kao pros­ta biolo­ška kući­šta. Nagnani smo na teme­lji­tu samo­kon­tro­lu koja se ispo­lja­va kao samo­dis­ci­pli­na, od nape­tog odr­ža­va­nja dis­tan­ce na otvo­re­nom, pre­ko nebro­je­nih dnev­nih dezin­fek­ci­ja ruku, do paž­lji­vog i istraj­nog name­ta­nja struk­tu­re dnev­noj ruti­ni u svr­hu oču­va­nja men­tal­nog i fizič­kog zdravlja.

Iza beso­muč­nih pod­sti­ca­ja na indi­vi­du­al­nu higi­je­nu, odgo­vor­nost i kon­tro­lu sto­ji sta­ri trop: pušte­ni na miru, poje­din­ci će pra­ti­ti svoj naj­bo­lji inte­res, čime će nemi­nov­no uve­ća­va­ti i naj­bo­lji inte­res druš­tva, koje je i tako puki agre­gat poje­di­na­ca i nji­hov raz­lo­ži­vi zbir. U pan­de­mij­skom klju­ču, ovaj bi se trop reci­mo mogao pre­ves­ti u mak­si­mal­nu kon­tro­lu nad sobom uz mini­mal­no napu­šta­nje sop­s­tve­nih domo­va, u koji­ma se pona­ša­mo odgo­vor­no – odnos­no, pri­vre­đu­je­mo kao da su okol­nos­ti „nor­mal­ne”. Drugim reči­ma, u sva­kom domu sve radi­li­ce obav­lja­ju svoj eko­nom­ski zada­tak – isti­na, u izme­nje­nim okol­nos­ti­ma, veštač­ki spa­ja­ju­ći jav­no i pri­vat­no, sfe­ru pro­izvod­nje i sfe­ru repro­duk­ci­je – kao da je u pret­pan­de­mij­skom sve­tu sva­ko mogao da radi od kuće, kao da je „kuća” pros­tor mira i spo­ko­ja koji će sad pos­ta­ti malo pro­ši­ren u rad­no mes­to, kao da se sva­ka kuća može pre­ure­di­ti u kan­ce­la­ri­ju za sve nje­ne „upos­le­ni­ke”. Uz to, laissez-​faire dimen­zi­ja ovog tro­pa – tobož­nje pušta­nje indi­vi­dua na miru – kao da podra­zu­me­va da virus i pokre­će i nada­lje ure­đu­je epi­de­mi­olo­šku situ­aci­ju, usled čega indi­vi­du­al­no pre­uzi­ma­nje odgo­vor­nos­ti podra­zu­me­va direk­tan odnos indi­vi­due i viru­sa, čak i onda kada drža­va uvo­di dra­kon­ske mere koje bez ostat­ka dovo­de u pita­nje ide­ju vlas­niš­tva nad sobom i sop­s­tve­nim poslovima.

Međutim, s tako pre­ve­de­nim tro­pom pos­to­je bar dva temelj­na pro­ble­ma. Pođimo od pri­vi­da laissez-​faire: od tre­nut­ka priz­na­nja da se nešto zbi­lja dogo­di­lo, indi­vi­due nipo­što nisu bile pušta­ne da na svo­ju savest i u skla­du s naj­raz­lož­ni­je pos­tav­lje­nim svr­ha­ma dono­se odlu­ke o sop­s­tve­nom inte­re­su. Države su dubin­ski uti­ca­le na kre­ta­nja i moguć­nos­ti gra­đa­na, neret­ko pre­me­šta­ju­ći punu odgo­vor­nost na indi­vi­duu i uskra­ću­ju­ći joj moguć­nost da dela odgo­vor­no, što je u raz­li­či­tim ins­tan­ca­ma dove­lo do uru­ša­va­nja važ­ne poli­tič­ke dis­tink­ci­je izme­đu gra­đa­ni­na i poda­ni­ka. Licemerje je daka­ko poseb­no dola­zi­lo do izra­ža­ja tokom držav­nih upo­tre­ba epi­de­mi­olo­ške situ­aci­je, koje su mogle biti poli­tič­kog karak­te­ra (kada drža­va gasi sig­nal za uzbu­nu jer ima viši raz­log, reci­mo izbo­re)4Videti Marušić, Antonela. “Razglednica Iz Države u Vanrednom Stanju – Razgovor.” Libela, 22. srpanj 2020, www.libela.org/razgovor/10727-razglednica-iz-drzave-u-vanrednom-stanju/?fbclid=IwAR2UGi4Aw_nWl6XDcd0hXMeaGi0s3jn_U5G5MIJ15d61z5xvrrNpu5gkZko ili eko­nom­skog karak­te­ra (kada se rad­ni­ci oba­ve­zu­ju da dola­ze na rad­no mes­to jer su im pos­lo­dav­ci inos­tra­ne fir­me, na šta drža­va zatva­ra oči upr­kos doka­za­nom viso­kom rizi­ku i zabra­na­ma koje je sama uvo­di­la). Ne sme­mo zabo­ra­vi­ti da su čak i u naj­per­mi­siv­ni­jim drža­va­ma pos­to­ja­la ogra­ni­če­nja koja su spa­da­la u domen naj­o­š­tri­je držav­ne kon­tro­le gde se možda nije para­di­ra­lo dugim cevi­ma (kao, na pri­mer, u Srbiji), ali su one sve­jed­no bile poten­ci­jal­ni deo soci­jal­nog mizan­s­ce­na. Države su, redom, bile „u ratu”, čud­no­va­tom ratu pro­tiv viru­sa, koji bi, s obzi­rom na svo­ja ljud­ska lica, uvek mogao da se pre­tvo­ri i u neku for­mu gra­đan­skog rata, ili u pot­pu­nu apo­ka­lip­su nalik onoj u Saramagovom Slepilu.

Negde na samom počet­ku nove epi­de­mi­olo­ške situ­aci­je, ita­li­jan­ski filo­zof, Giorgio Agamben, ogla­sio se nečim što će vero­vat­no biti naj­kon­tro­verz­ni­je filo­zof­sko izjaš­nja­va­nje u vezi s ovim viru­som, poseb­no s obzi­rom na dra­ma­tič­ne doga­đa­je koji će ubr­zo pos­ta­ti glo­bal­no poz­na­ti kao „ita­li­jan­ski sce­na­rio”. Proglasivši epi­de­mi­ju navod­nom, a hit­ne mere fre­ne­tič­nom i nera­ci­onal­nom pro­izvod­njom pani­ke, Agamben u tome vidi „pra­vo prav­ca­to izvan­red­no sta­nje, s ozbilj­nim ogra­ni­če­njem kre­ta­nja i obus­ta­vom nor­mal­nog funk­ci­oni­ra­nja život­nih i rad­nih uvje­ta u čita­vim regi­ja­ma”.5Agamben, Giorgio. „Lo sta­to d’eccezione pro­vo­ca­to da un emer­gen­za.” Il Manifesto 26. 2. 2020. Videti Agamben, Giorgio. „Izvanredno sta­nje iza­zva­no nemo­ti­vi­ra­nim hit­nim slu­ča­jem”, prev. Mario Kopić. Libreto. http://libreto.rs/2020/03/19/krunska-pisma-5-agamben-26-februara/. Virus pos­ta­je opor­tu­na zame­na za tero­ri­zam kao držav­no oprav­da­nje za nesme­ta­no uvo­đe­nje naj­raz­li­či­ti­jih ogra­ni­če­nja, igra­ju­ći na strah poje­di­na­ca, osnov­nu emo­ci­ju neo­p­hod­nu da bi van­red­no sta­nje moglo da funk­ci­oni­še kao nor­mal­na para­dig­ma vlas­ti. Mnogi su pri­me­ti­li da se Agamben ovde ne odmi­če odveć od svo­jih shva­ta­nja van­red­nog sta­nja i golog živo­ta, niti od Foucaultovog opi­sa vrhov­nog sna vla­da­ra u kojem kuga pos­ta­je uto­pij­ska biopo­li­tič­ka situ­aci­ja uspos­tav­lja­nja kraj­nje kon­tro­le nad svim indi­vi­du­al­nim teli­ma koji­ma se vla­da.6Foucault, Michel. Discipline and Punish. The Birth of the Prison, trans. Alan Sheridan. Vintage Books, 1995, 199. San vla­da­ra da ima kuž­nu drža­vu kojom uprav­lja tako da se goli ops­ta­nak u konač­ni­ci pre­tva­ra u jedi­nu druš­tve­nu vred­nost, pre­ma Agambenu, uki­da samu druš­tve­nost.7Agamben, Giorgio. „Razjašnjenja”, prev. Novica Milić. Libreto, http://libreto.rs/2020/03/19/krunska-pisma-5-agamben-17-marta/ Čini se zapra­vo da u van­red­nom sta­nju nika­ko ni ne može biti druš­tve­nos­ti: jedi­no što može pos­to­ja­ti smo mi kao „redu­ko­va­ne biolo­ške situ­aci­je”, čiji se naj­bo­lji inte­res gene­ri­še izvan nas, obli­ku­je zabra­na­ma i kons­tant­nim nad­zo­rom, i moti­vi­še nepres­ta­nom pro­izvod­njom stra­ha od nesi­gur­nos­ti, a ne raci­onal­nim izbo­rom. Individua u tak­vim okol­nos­ti­ma ne može biti stvar­ni vlas­nik sop­s­tve­ne lič­nos­ti i pos­lo­va – nje­na neza­vis­nost, suve­re­nost i inhe­rent­no obe­ća­nje samo­ak­tu­ali­za­ci­je ozbilj­no su kom­pro­mi­to­va­ni neiza­bra­nom, namet­nu­tom bri­gom drža­ve za goli život.

Iako će se mno­gi slo­ži­ti s Agambenom da je život svo­div na puki ops­ta­nak nedos­to­jan svog ime­na, malo ko je oti­šao tako dale­ko da u ime slo­bo­de – neza­vis­nos­ti i suve­re­nos­ti iz koje bi potom tre­ba­lo da se gra­di druš­tve­nost – porek­ne zna­čaj hit­nih mera, odnos­no da se zauz­me pro­tiv pan­de­mij­skog doga­đa­ja. Roberto Esposito je, na pri­mer, tvr­dio da iako ljud­skost uis­ti­nu u suštin­skom smis­lu odli­ku­je soci­jal­nost, imu­ni­tet krda, kao jed­na od mogu­ćih držav­nih reak­ci­ja na virus, pred­stav­lja naj­ak­tu­el­ni­ji oblik tana­to­po­li­ti­ke, šta­vi­še euge­ni­ke. Jean-​Luc Nancy tra­ži izu­ze­će za ovaj virus i zah­te­va da mu se priz­na van­red­nost. Jer nisu van­red­ne mere, već je van­re­dan virus koji nas u svo­joj izu­zet­nos­ti sve pan­de­mi­zu­je, pre­tva­ra­ju­ći vla­de u „tuž­ne izvr­ši­te­lje”, a ne kre­ato­re nove para­dig­me vla­da­nja.8Videti Esposito, Roberto. „The Biopolitics of Immunity in Times of COVID-​19: An Interview with Roberto Esposito.” Antipode https://antipodeonline.org/2020/06/16/interview-with-roberto-esposito/; Nancy, Jean-​Luc. „Virusni izu­ze­tak”, prev. Ivan Milenković. Libreto, http://libreto.rs/2020/03/24/krunska-pisma-27-nansi/ Premda bi se ova ras­pra­va mogla uči­ni­ti kao puko nad­gla­sa­va­nje mudra­ca koji u nas­to­ja­nju da pot­vr­de vlas­ti­te teorij­ske pozi­ci­je odri­ču kom­plek­s­nost samom doga­đa­ju,9Videti Esposito, Roberto. „The Biopolitics of Immunity in Times of COVID-​19: An Interview with Roberto Esposito.” Antipode https://antipodeonline.org/2020/06/16/interview-with-roberto-esposito/; Nancy, Jean-​Luc. „Virusni izu­ze­tak”, prev. Ivan Milenković. Libreto, http://libreto.rs/2020/03/24/krunska-pisma-27-nansi/ ona je za naš kon­tekst ipak veoma važ­na. Bilo da se prik­la­nja­mo Agambenu i tvr­di­mo da se drža­va mak­si­ma­li­zo­va­la u odno­su na poje­din­ca zato što to jes­te u osno­vi struk­tu­re aktu­el­nog obli­ka pos­to­ja­nja drža­ve, bilo da dopus­ti­mo da se mak­si­ma­li­zo­va­la u izu­zet­nim okol­nos­ti­ma pošto je pos­ta­la pan­de­mi­zo­va­na, jed­no je izves­no: doga­đaj pan­de­mi­je je i doga­đaj naras­le države.

Epidemija je, dak­le, pod­stak­la dva para­lel­na tren­da: indi­vi­du­ali­za­ci­ju i uve­ća­nje drža­ve. Štaviše, drža­va se s pan­de­mi­jom ne uzdi­že u (auto­ri­tar­nog) gru­bi­ja­na (iako se u broj­nim slu­ča­je­vi­ma bele­že nje­ni izra­zi­to gru­bi auto­ri­tar­ni pote­zi), već se, oslo­niv­ši se na sve pret­hod­ne kri­ze od počet­ka ovog sto­le­ća, pos­tav­lja u ulo­gu vrhov­nog zaštit­ni­ka, bene­vo­lent­nog Levijatana čije je telo sas­tav­lje­no od bez­broj­nih tela­ša­ca poda­ni­ka koji žud­no i zabri­nu­to gle­da­ju pre­ma suve­re­nu, u pot­pu­nos­ti zavis­ni od nje­go­ve mudros­ti i razbora.

Prikaz s nas­lov­ne stra­ne Hobbesovog Levijatana iz 1651. godi­ne danas je izra­zi­to prik­la­dan – rek­lo bi se čak dale­ko umes­ni­ji no i u jed­nom tre­nut­ku u pos­led­nja četi­ri sto­le­ća. Individue su telaš­ca od kojih je sas­tav­lje­no gigant­sko, sim­bo­lič­ko telo vla­da­ra. One ne gle­da­ju jed­ne u dru­gu, niti u nekom neo­dre­đe­nom prav­cu, a nama su okre­nu­te leđi­ma. Odelite i pra­vil­no ras­po­re­đe­ne, sve one fik­si­ra­ju jed­nu jedi­nu tač­ku – lice suve­re­na. Neoliberalno otkri­će da ne pos­to­ji druš­tvo, u prvi plan istu­ra poje­din­ca (telaš­ca otki­nu­ta od suve­re­na, koja i dalje ne gle­da­ju jed­na u dru­ge ili motre nez­na­no kuda) – stro­go insis­ti­ra­ju­ći na tome da indi­vi­duu odre­đu­je upra­vo nje­na spo­sob­nost neza­vis­nog sta­ra­nja o sebi. Međutim, u tre­nu­ci­ma kri­ze sve se indi­vi­due pono­vo zbi­ja­ju u levi­ja­tan­sko telo, među­sob­no raz­dvo­je­ne, ali inte­gri­sa­ne telom suve­re­na. Otuda se „redov­na” neza­vis­nost sada zame­nju­je nalo­gom poje­din­cu da tre­ba i da pre­pus­ti svo­ju neza­vis­nost drža­vi i da sle­di njen stal­ni zah­tev da je bri­ga za sebe jedi­ni pre­po­ruč­lji­vi oblik bri­ge koji mu je dostupan.

Ovaj kon­tra­in­tu­itiv­ni spoj nalogā deo je spe­ci­fič­nog odno­sa koji se danas uspos­tav­lja izme­đu drža­ve i poje­din­ca, bez obzi­ra na to da li drža­va nas­tu­pa pater­na­lis­tič­ki (ili mater­na­lis­tič­ki), auto­ri­tar­no ili indi­fe­rent­no. Država u pan­de­mi­ji zah­te­va indi­vi­du­al­nu odgo­vor­nost (než­nim ili strik­t­nim mera­ma), a poje­di­nac volj­no ili nevolj­no pris­ta­je na nje­ne zah­te­ve pre­poz­na­ju­ći u drža­vi jedi­nog zaštit­ni­ka (čak i kada je dubo­ko razo­ča­ran u nju i kada zna da ga drža­va pre obma­nju­je nego šti­ti, poje­di­nac danas zašti­tu oče­ku­je isklju­či­vo i direk­t­no od drža­ve) – upra­vo zato što se od nje­ga tra­ži da, bar deli­mič­no, pre­pus­ti nezavisnost.

Svakako se može pos­ta­vi­ti pita­nje kako je to mogu­će. Kako je mogu­će da se oče­ku­je zašti­ta od onog ko je dece­ni­ja­ma uru­ša­vao i uni­šta­vao zajed­nič­ka dobra, kako je mogu­će da prva reak­ci­ja na „ita­li­jan­ski sce­na­rio” ne bude revol­ti­ra­no pozi­va­nje drža­ve na odgo­vor­nost za uni­šte­nje zdrav­s­tve­nog sis­te­ma i dru­gih sis­te­ma soci­jal­ne zašti­te pri­va­ti­za­ci­ja­ma i plan­skim podri­va­njem druš­tve­ne kohe­zi­je? Možda je odgo­vor da indi­vi­dua kao poli­tič­ki subjekt može funk­ci­oni­sa­ti samo u okol­nos­ti­ma u koji­ma se podra­zu­me­va da sis­te­mi soci­jal­ne zašti­te ne pos­to­je ili su dotu­če­ni, i zato što enti­te­ti koji su kana­li­sa­li i soci­jal­no uobli­ča­va­li potre­be poje­di­na­ca više ne pos­to­je ili su izme­nje­ni do nepre­poz­nat­lji­vos­ti. Danas pos­to­ji poje­di­nac koji se samos­tal­no sta­ra o svom inte­re­su, i pos­to­ji drža­va koja se poseb­no ispo­lja­va u okol­nos­ti­ma koje poje­din­cu daju povo­da za strah da neće moći samos­tal­no da se sta­ra o sebi. Među nji­ma se uspos­tav­lja nepo­sre­dan, direk­tan odnos, koji omo­gu­ća­va da indi­vi­dua osta­ne nepo­ver­lji­va pre­ma bilo kom dru­gom obli­ku soci­jal­ne inte­rak­ci­je i upu­će­na samo na samu sebe u vlas­ti­tom arti­ku­li­sa­nju sop­s­tve­nih inte­re­sa, dok drža­va osta­je garant zašti­te poje­din­ca od „neura­čun­lji­vih” pret­nji, poput tero­riz­ma, imi­gra­na­ta, viru­sa. Tokom pan­de­mi­je je pos­ta­lo oči­to da smo se odav­no navik­li na „zame­nu hori­zon­tal­nih i aso­ci­ja­cij­skih sis­te­ma soli­dar­nos­ti ver­ti­kal­nim odno­som sva­ke poje­di­nač­ne indi­vi­due i drža­ve koja je šti­ti”.10Rancière, Jacques. 2003. „L’essence de l’Etat con­tem­po­ra­in.” Le Grand Continent https://legrandcontinent.eu/fr/2020/03/10/la-crainte-et-lessence-de-letat/; vide­ti i De Gruyter, Caroline. „Fear of Loneliness. How the State Uses Insecurity?” European Council on Foreign Relations https://www.ecfr.eu/article/commentary_fear_of_loneliness_how_the_state_uses_insecurity.

Kako drža­va bri­ne za indi­vi­duu u pan­de­mi­ji? Država se obra­ća meni, mene šti­ti kada mi nala­že stal­nu i beš­ćut­nu upu­će­nost na sebe. Država me šti­ti od mog dete­ta (zatva­ra­njem vrti­ća i ško­la), part­ne­ra (prvo­bit­nim pro­ce­na­ma o neo­p­hod­nos­ti fizič­ke dis­tan­ce koja ide toli­ko dale­ko da se use­lja­va i u brač­ni kre­vet), sta­rih rodi­te­lja (za koje se odre­đu­ju poseb­ne mere koje je s obzi­rom na nji­hov nepri­vre­đu­ju­ći sta­tus lak­še pri­me­ni­ti, ostav­lja­ju­ći po stra­ni dos­to­jans­tvo). Pretvarajući sve dru­ge u izvor zara­ze, drža­va pos­ta­je jedi­ni enti­tet u koji se može vero­va­ti, makar pri­vre­me­no, sve dok se urgent­nost mera prav­da doga­đa­jem. Zatvarajući se ka spo­lja – što je bio prvi spolj­no­po­li­tič­ki čin ogrom­nog bro­ja drža­va, kojim je tre­ba­lo uma­nji­ti pri­liv „stra­nog” viru­sa – drža­va je nag­na­la indi­vi­due da se zatvo­re i iznutra.

Naravno, one koji su mogli da se zatvo­re i osta­nu zatvo­re­ni. One koji su mogli da rade od kuće, i pri­vre­đu­ju kao da je sve nor­mal­no, one koji su mogli da pre­ure­de neke aspek­te svog živo­ta da bi mogli da simu­li­ra­ju nor­mal­nost. Činjenica je da je od poče­ta­ka pan­de­mi­je bilo mno­gih koji su, da bi pri­vre­đi­va­li, mora­li da napu­šta­ju svo­je domo­ve, i da dola­ze u dodir s dru­gi­ma u tre­nut­ku kada je dola­že­nje u dodir bilo sino­nim za činje­nje pro­tiv­no sop­s­tve­nom inte­re­su. Postojali su i mno­gi koji su, u eko­nom­skom smis­lu, mora­li da pos­tu­pa­ju nedo­volj­no odgo­vor­no jer su oba­ve­ze i odgo­vor­nos­ti u „novim nor­mal­nim” okol­nos­ti­ma pos­ta­le broj­ni­je i slo­že­ni­je. Postojali su, konač­no, i oni koji nema­ju dom ili koji­ma je dom kolek­tiv­no mes­to, po defi­ni­ci­ji, bli­sko, viskoz­no i prlja­vo. Makar za krat­ko iz nevid­lji­vos­ti su izvu­če­ni i osvet­lje­ni (pa potom pono­vo zabo­rav­lje­ni) i oni koji omo­gu­ću­ju samo­do­volj­nost pojedinca.

Ova spe­ci­fič­na neo­set­lji­vost ili zabo­rav svih koji se ne ukla­pa­ju u pri­lič­no uzan šablon suve­re­nog vlas­ni­ka sop­s­tve­nih pos­lo­va ne tre­ba da izne­na­di. Reč je o pro­ble­mu koji se ne da odvo­ji­ti od gene­alo­gi­je ide­je indi­vi­due. Iako se indi­vi­dua odu­vek mis­li­la kao sva­ko i niko pose­ban, kao pojam koji ima uni­ver­zal­nu pri­me­nu i aps­trak­tan sadr­žaj, indi­vi­due su u zbi­lji pri­pa­da­le rela­tiv­no oda­bra­nom sku­pu onih koji su pra­ti­li i mogli da pra­te sop­s­tve­ni naj­bo­lji inte­res – koji je pak imao izra­zi­to nor­mi­ra­no zna­če­nje.11Rancière, Jacques. 2003. „L’essence de l’Etat con­tem­po­ra­in.” Le Grand Continent https://legrandcontinent.eu/fr/2020/03/10/la-crainte-et-lessence-de-letat/; vide­ti i De Gruyter, Caroline. „Fear of Loneliness. How the State Uses Insecurity?” European Council on Foreign Relations https://www.ecfr.eu/article/commentary_fear_of_loneliness_how_the_state_uses_insecurity. Koliko je „indi­vi­dua” klas­no, ras­no i rod­no odre­đe­na jedin­ka poseb­no izbi­ja na vide­lo upra­vo u tre­nut­ku kri­za, kada bi sve indi­vi­due tre­ba­lo da se samo­izo­lu­ju, kada bi sve tre­ba­lo da nas­ta­ve da obav­lja­ju svo­ju eko­nom­sku aktiv­nost, kada bi sve tre­ba­lo da osta­nu kod kuće. Na tom mes­tu iskr­sa­va i dru­gi pro­blem s pan­de­mij­skim pre­vo­dom tro­pa o poje­din­cu koji, pušten na miru, auto­nom­no sle­di svoj naj­bo­lji interes.

Da li su i žene poje­din­ci i da li one podjed­na­ko, kao muškar­ci, mogu da sle­de sop­s­tve­ni naj­bo­lji inte­res? Da li u poslovno-​privatnoj jedi­ni­ci svi nje­ni čla­no­vi funk­ci­oni­šu kao da su zapra­vo na rad­nom mes­tu, opho­de­ći se „odgo­vor­no” u sop­s­tve­noj pri­vre­đu­ju­ćoj aktiv­nos­ti? Čak i da je reč o nuk­le­ar­noj poro­di­ci iz koje je odsut­na poseb­no ranji­va kate­go­ri­ja 65+, u kojoj nema čla­no­va s inva­li­di­te­tom, čla­no­va s auto­imu­nim boles­ti­ma; čak i da je reč o dobros­to­je­ćoj poro­di­ci čiji čla­no­vi zbi­lja rade od kuće, obav­lja­ju­ći pos­lo­ve koji se daju izves­ti u vir­tu­el­noj sfe­ri; čak i da je reč o paru koji vred­nu­je rav­no­prav­ne odno­se i gra­di zajed­ni­cu izvan nasil­nih obra­za­ca, pode­la rada u doma­ćins­tvu i sta­ra­nja o deci ops­ta­je kao uslov moguć­nos­ti „nor­mal­nog” pri­vre­đi­va­nja, kao uslov moguć­nos­ti da neko bude indi­vi­dua. Prema poda­ci­ma koji poka­zu­ju da su nepla­će­ni kuć­ni rad i pos­lo­vi sta­ra­nja tokom pan­de­mi­je pos­ta­li još više i još dos­led­ni­je rod­ni u odno­su na pret­pan­de­mij­sko vre­me, čini se da u domaćinstvu-​poslovnoj jedi­ni­ci ne može biti više od jed­nog poje­din­ca i da će on po pra­vi­lu biti muškog roda.12Margolis, Eleanor, „Stop this retro non­sen­se abo­ut loc­k­down being a return to domes­tic bliss for women.” Guardian, https://www.theguardian.com/commentisfree/2020/apr/23/lockdown-women-domestic-struggle-coronavirus-crisis; Chung, Heejung. „Return of the 1950s housewi­fe? How to stop coro­na­vi­rus loc­k­down rein­for­cing sexist gen­der roles.” The Conversation, https://theconversation.com/return-of-the-1950s-housewife-how-to-stop-coronavirus-lockdown-reinforcing-sexist-gender-roles-134851; Stroh, Perlita. „Pandemic thre­atens to wipe out deca­des of pro­gress for wor­king mot­hers.” CBC, https://www.cbc.ca/news/business/women-employment-covid-economy‑1.5685463. Uz to, ne tre­ba poseb­no nagla­ša­va­ti da je struk­tu­ra doma-​radne jedi­ni­ce ret­ko upra­vo ova ideal-​tipska. Za žene, dom može biti mes­to iz kojeg se beži u sklo­ni­šte, a kada je to kao u loc­k­downu nemo­gu­će, on se dos­lov­no pre­tva­ra u tam­ni­cu.13Videti izve­šta­je i sta­tis­ti­ke o uti­ca­ju pan­de­mi­je na rod­nu rav­no­prav­nost, na pri­mer na https://www.unwomen.org/en/news/in-focus/in-focus-gender-equality-in-covid-19-response; vide­ti tako­đe Q&A u vezi s nasi­ljem nad žena­ma tokom pan­de­mi­je na veb stra­ni­ci Svetske zdrav­s­tve­ne orga­ni­za­ci­je, pos­tav­ljen vrlo rano, već 15. apri­la 2020. https://www.who.int/emergencies/diseases/novel-coronavirus-2019/question-and-answers-hub/q‑a-detail/violence-against-women-during-covid‑9?gclid=CjwKCAjw5p_8BRBUEiwAPpJO64vctncs_FpirBxnLbcWfgsVL6Pu48m3NmFAiCFT9A_VHIIkTXDXqBoCNdEQAvD_BwE

Da bi indi­vi­due mogle da slu­ša­ju drža­vu i osta­nu zatvo­re­ne, odnos­no da bi mogle da se samo­izo­lu­ju, o nji­ma je morao da se sta­ra ogro­man broj lju­di koji su makar za krat­ko pre­poz­na­ti kao esen­ci­jal­ni – neko je odno­sio đubre, neko mesio hleb, neko upla­ći­vao pla­te i pen­zi­je, neko pro­izvo­dio toalet papir, neko je pro­da­vao leko­ve, neko obav­ljao poro­đa­je koje pan­de­mi­ja neće zaus­ta­vi­ti, neko je bdio nad novo­ro­đe­nim beba­ma na neo­na­to­lo­škim ode­lje­nji­ma, neko je sahra­nji­vao, neko se sta­rao da stru­ja radi i da vodo­vod funk­ci­oni­še.14Zaharijević, Adriana. „Kako nas je virus pod­se­tio da smo druš­tve­na bića?” Voxfeminae https://voxfeminae.net/pravednost/kako-nas-je-virus-podsjetio-da-smo-drustvena-bica/. Da bi indi­vi­due mogle da se samo­izo­lu­ju, da bi mogle pos­ta­ti bića bez kože, bez šaka, nedo­dir­lji­va, izu­ze­ta iz fizič­kih tran­sak­ci­ja, digi­tal­ni potro­ša­či, digi­tal­ni pose­ti­oci, digi­tal­ni lju­bav­ni­ci; izvan i mimo susre­ta i raz­me­na; bez­kon­tak­t­ni, skri­ve­ni iza stvar­nih ili vir­tu­el­nih maski poput Zoom plat­for­me; naru­či­oci pake­ta čije je ime račun kojim se pla­ća uda­lje­nom pro­daj­nom kon­cer­nu,15Preciado, Paul B. „Learning from the Virus.” Artforum, https://www.artforum.com/print/202005/paul-b-preciado-82823. neko je fizič­ki morao da dopre­mi paket do vra­ta; neko je morao da ga zapa­ku­je; neko da sas­ta­vi sadr­žaj pake­ta; neko da obez­be­di siro­vi­ne. Ti dru­gi se sada već usta­lje­no nazi­va­ju „suštin­skim rad­ni­ci­ma”, koji su suštin­ski upra­vo zato što nam omo­gu­ću­ju odr­ža­nje pri­vi­da o moguć­nos­ti da bude­mo i osta­ne­mo indi­vi­due u drža­va­ma koje su u ogrom­noj meri razo­ri­le suštin­ske pod­sis­te­me soci­jal­nog staranja.

Ako su vik­to­ri­jan­ci sma­tra­li da je indi­vi­dua onaj ko se tako­re­ći u kon­ti­nu­ite­tu izo­lu­je od dru­gih, ko je uvek i pri­mar­no okre­nut sebi kroz sop­s­tve­ni inte­res, karan­tin poka­zu­je svu ilu­zor­nost ove pozi­ci­je u kojoj sva­ki život pred­stav­lja poten­ci­jal­nu robin­zo­ni­ja­du. Karantin poka­zu­je da izme­đu mene i moje samo­izo­la­ci­je sto­ji čitav niz onih koji je omo­gu­ću­ju (a broj suštin­skih rad­ni­ka nipo­što nije ogra­ni­čen na naj­iz­lo­že­ni­je – zdrav­s­tve­ne – rad­ni­ke), kao i čitav niz onih koji ne mogu da se samo­izo­lu­ju, ili to mogu samo deli­mič­no. Pandemija je, dak­le, na vide­lo izve­la i druš­tvo (ili, ono što je osta­lo od nje­ga), koje pro­vi­ru­je iza indi­vi­dua, zane­ma­re­no i pro­ćer­da­no od drža­ve. Ne tre­ba zabo­ra­vi­ti reči Borisa Johnsona iz dubo­ke samo­izo­la­ci­je, nepo­sred­no pred odla­zak u bol­ni­cu (u datom tre­nut­ku, radi­lo se o prvom slu­ča­ju zara­ze nekog tako viso­ko pozi­ci­oni­ra­nog držav­nog zva­nič­ni­ka): „jed­nu stvar je kri­za iza­zva­na koro­na­vi­ru­som već doka­za­la: ono što se nazi­va druš­tvom zais­ta pos­to­ji.”16„There is such a thing as soci­ety, says Boris Johnson from Bunker.” Guardian 29 ožu­jak 2020 https://www.theguardian.com/politics/2020/mar/29/20000-nhs-staff-return-to-service-johnson-says-from-coronavirus-isolation Kao da namer­no pro­ti­vre­či svo­joj pret­hod­ni­ci koja je izrek­la da druš­tvo ne pos­to­ji, Johnson se zahva­lju­je – a tu per­for­ma­tiv­nu zahval­nost tokom prvih nede­lja pan­de­mi­je čuje­mo s naj­vi­ših držav­nih ins­tan­ci na raz­li­či­tim jezi­ci­ma sve­ta – leka­ri­ma, apo­te­ka­ri­ma, medi­cin­skim ses­tra­ma, pro­dav­ci­ma. Oni su druš­tvo, iako bi, bar neki od njih, tre­ba­lo da budu deo drža­ve, i sto­je nas­pram­ni nama, koji smo individue.

„Društvo” koje je pro­vi­ri­lo iza indi­vi­due, bez kojeg svet nase­ljen vlas­ni­ci­ma sop­s­tve­nog tela, lič­nos­ti i pos­lo­va oči­to uop­šte ne bi ni mogao da pos­to­ji, temelj­no je nejed­na­ko i nje­go­va se nejed­na­kost upra­vo i ogle­da u tome da je sači­nje­no od onih koji ne mogu da pos­lu­ša­ju nalog drža­ve da se sta­ra­ju o sebi. Oni se sta­ra­ju o indi­vi­dui, o tome da indi­vi­dua može da sle­di sop­s­tve­ni inte­res, da može odr­ža­va­ti pri­vid sop­s­tve­ne samodovoljnosti.

*

Čemu nas je, kao indi­vi­due, nauči­la pan­de­mi­ja? Pred viru­som smo zbi­lja svi bilo ko i niko odre­đen; za virus smo samo indi­vi­due: šup­lja, praz­na, bes­pol­na, bez­boj­na, aso­ci­jal­na tela u koja se on use­lja­va. No, virus je tako­đe pred nama otvo­rio svet temelj­ne nejed­na­kos­ti koja ops­ta­je da bi ops­lu­ži­va­la fik­ci­ju o samo­do­volj­nom poje­din­cu i drža­vi koja može osta­ti po stra­ni od nje­go­vih pos­lo­va, osim u situ­aci­ja­ma eks­trem­nog rizi­ka. Dovevši nas u situ­aci­ju u kojoj se mera druš­tve­nos­ti odre­đu­je pre­ma meri izo­la­ci­je – a ne druš­tve­ne odgo­vor­nos­ti i soci­jal­ne prav­de – virus nam je poka­zao u kojoj meri ina­če ne živi­mo izo­lo­va­ni u svo­joj samo­do­volj­nos­ti. Određeni smo povr­ši­na­ma sve­ta na koji­ma ostav­lja­mo vlas­ti­te tra­go­ve i u sebe, i ne zna­ju­ći i ne htev­ši, uno­si­mo tuđe. Te nas povr­ši­ne čine poroz­nim u vlas­ti­tim gra­ni­ca­ma, a maske, vizi­ri i gume­ne ruka­vi­ce poka­zu­ju koli­ko je teško, a možda i nemo­gu­će, podi­ći zido­ve telu. Virus nam je poka­zao da smo ranji­vi, svi bez raz­li­ke.17Butler, Judith. „Mourning is a Political Act amid the Pandemic and its Disparities.” Truthout, https://truthout.org/articles/judith-butler-mourning-is-a-political-act-amid-the-pandemic-and-its-disparities/. Neranjivost je nemo­gu­ća, upra­vo zato što smo neo­de­lji­vi, neiz­dvo­ji­vi, suštin­ski neraz­dvo­ji­vi. Pokazao nam je tako­đe da je ranji­vost dis­tri­bu­ira­na nejed­na­ko, i da drža­va saučes­tvu­je i odr­ža­va tu nejed­na­ku raspodelu.

Kada je poče­la utr­ka oko pro­izvod­nje vak­ci­ne, Svetska zdrav­s­tve­na orga­ni­za­ci­ja je upo­zo­ri­la na to da je vak­ci­nu neo­p­hod­no uči­ni­ti glo­bal­no dos­tup­nom, umes­to da se pod­sti­če „vak­ci­no­lo­ški naci­ona­li­zam”.18Do sada su ini­ci­ja­ti­vi o glo­bal­nom pris­tu­pu vak­ci­ni (COVAX) pris­tu­pi­le 172 zem­lje, u koje se ne ubra­ja­ju tri ključ­na igra­ča u ispi­ti­va­nju i pro­izvod­nji vak­ci­ne – Sjedinjene Američke Države, Kina i Rusija. Videti Kamradt-​Scott, Adam. „Why ‘vac­ci­ne nati­ona­lism’ could doom plan for glo­bal access to a COVID-​19 vac­ci­ne.” The Conversation, https://theconversation.com/why-vaccine-nationalism-could-doom-plan-for-global-access-to-a-covid-19-vaccine-145056 Takav je stav bio zbi­lja dobro­do­šao: ilu­zi­ja je da može biti zdra­ve naci­je u obo­le­lom čove­čans­tvu. Možda nas, među­tim, još više može ohra­bri­ti današ­nja vest pre­ma kojoj će, u slu­ča­ju otkri­ća vak­ci­ne i nje­ne glo­bal­ne dos­tup­nos­ti, biti nuž­no spro­vo­di­ti teme­lji­te tri­ja­že pri defi­ni­sa­nju pri­ori­te­ta. Esencijalni rad­ni­ci, sta­ri­ji, oso­be s poseb­nim zdrav­s­tve­nim rizi­ci­ma – dru­gim reči­ma, oso­be skri­ve­ne iza funk­ci­onal­nih, „nor­mal­nih” eko­nom­skih jedin­ki – ima­će pri­ori­tet.19Rourke, Alison. „Global Covid report: young and heal­t­hy may not get vac­ci­ne until 2022, WHO says.” Guardian, https://www.theguardian.com/world/2020/oct/15/global-covid-report-young-and-healthy-may-not-get-vaccine-until-2022-who-says Virus nam je poka­zao da ne zna­če svi živo­ti isto. Možda bismo iz ove „epi­de­mi­olo­ške situ­aci­je” mogli da nauči­mo da to ima zamaš­ne posledice.

Odgovori