Maska

Kad nas je u pro­lje­će 2020. godi­ne zatek­la glo­bal­na pan­de­mi­ja COVID 19 ili Pandemija koro­na­vi­ru­sa malo tko je mogao oče­ki­va­ti da će nam se sva­kod­nev­ni život i sva­kod­nev­ne navi­ke stu­bo­kom pro­mi­je­ni­ti. Brojne iscrp­lju­ju­će ras­pra­ve o tome šti­ti li nas od tog novog viru­sa efi­kas­ni­je medi­cin­ska maska ili ruka­vi­ce vrlo su brzo napu­či­le jav­ni diskurz, pose­bi­ce druš­tve­ne mre­že. Nekako kra­jem lje­ta, otpri­li­ke pola godi­na od izbi­ja­nja pan­de­mi­je, u Hrvatskoj, a i šire, pre­su­di­lo je miš­lje­nje vode­ćih struč­nja­ka i epi­de­mi­olo­ga da nas maske ipak učin­ko­vi­ti­je šti­te u zatvo­re­nim jav­nim pros­to­ri­ma u koji­ma bora­vi­mo i susre­će­mo se dru­gi­ma. Maska je tako pos­ta­la neza­obi­la­zan ase­so­ar, pri­ruč­ni pred­met bez kojeg se uz nov­ča­nik, mobi­tel i osta­le (ne)potrebne sit­ni­ce ne izla­zi iz kuće, a nado­bud­ni mod­ni dizaj­ne­ri i oni koji se tako osje­ća­ju poče­li su nudi­ti vlas­ti­te kre­aci­je ne bi li se i oni domo­gli svo­je kri­ške tog novog lukra­tiv­nog kola­ča. Maska se pre­met­nu­la u nešto bez čega se ne smi­je biti i biva­ti u broj­ča­no iona­ko ogra­ni­če­nom druš­tvu ljudi.

Danas kad su nam poj­mo­vi poput „COVID“, „pan­de­mi­ja“, „soci­jal­na dis­tan­ca“, „(samo)izolacija“, „cijep­lje­nje“, ili „loc­k­down“ (koji se posve nekri­tič­ki udo­ma­ćio i pus­tio kori­jen u hrvat­skom jezi­ku goto­vo svih medi­ja, ali i u sva­kod­nev­nom govo­ru) pos­ta­li sas­tav­ni dio medij­ski zasi­će­ne sva­kod­ne­vi­ce, i sama je maska kao pojam u per­cep­ci­ji veći­ne lju­di popri­mi­la novo zna­če­nje. Za mene je osob­no do poja­ve COVID‑a taj pojam laba­vo deno­ti­rao masku za lice koja se koris­ti u koz­me­tič­ke svr­he i even­tu­al­no maske za ronje­nje koje dje­ca koris­te lje­ti kad se kupa­ju i rone pod morem. Krenemo li od same defi­ni­ci­je poj­ma, od osam natuk­ni­ca koje nam nudi Hrvatska encik­lo­pe­di­ja, prva defi­ni­ci­ja razjaš­nja­va da je maska „obra­zi­na, krin­ka, kra­bu­lja“ ili „pre­kri­va­lo za lice“ i opi­su­je podri­je­tlo noše­nja i upo­ra­bu maske kroz povi­jest (npr. maske u obli­ku živo­tinj­ske gla­ve za pri­mam­lji­va­nje div­lja­či u lovu, maske za zas­tra­ši­va­nje nepri­ja­te­lja, pos­mrt­ne maske, kar­ne­val­ske maske, itd.). Na dru­gom mjes­tu je opis maske koja se rabi u kaza­li­štu još od sta­ro­grč­kog raz­dob­lja, dok je ‘ona’ maska koja bi veći­ni nas (ne-​medicinskih zani­ma­nja) u kon­tek­s­tu pan­de­mi­je vje­ro­jat­no prva pala na pamet tek na 7. mjes­tu. Maska je tako „u medicini…prilagođeni komad tka­ni­ne ili sin­te­tič­no­ga mate­ri­ja­la, pri­č­vr­š­ćen pre­ko nosa i usta, što ga medi­cin­sko osob­lje rabi pri radu s boles­ni­ci­ma (kirur­zi pri ope­ra­ci­ji, medi­cin­ske ses­tre pri nje­zi boles­ni­ka itd.) radi sprje­ča­va­nja mogu­će­ga pri­je­no­sa infek­ci­je“ (maska /​ Hrvatska encik­lo­pe­di­ja).

Ono što je u foku­su ovog krat­kog ese­ja je upra­vo kore­la­ci­ja izme­đu tog koma­da tka­ni­ne ili sin­te­ti­ke, koji se dosad koris­tio u stro­go ogra­ni­če­nom pros­to­ru medi­cin­skih usta­no­va, i maske koja je meta­fo­rič­ki bli­ža „krin­ki“ ili „kra­bu­lji“, a koju tako­đer sva­kod­nev­no nano­si­mo na lice. Potonju koris­ti­mo i po potre­bi mije­nja­mo, ovis­no o druš­tve­noj inte­rak­ci­ji. U pro­miš­lja­nju ove veze može nam pomo­ći čuve­na moder­nis­tič­ka poema T. S. Eliota The Love Song of J. Alfred Prufrock u kojoj nje­zin lir­ski subjekt, tra­gi­ko­mič­ni Prufrock, div­no utje­lov­lju­je sve nijan­se ank­si­oz­nos­ti i tje­sko­be zapad­njač­ke civi­li­za­ci­je s počet­ka 20.stoljeća. Iz današ­nje bismo ga per­s­pek­ti­ve, više od sto­ti­nu godi­na nakon nje­zi­na objav­lji­va­nja, vje­ro­jat­no nazva­li soci­ofo­bom i oso­bom krh­ka men­tal­nog zdrav­lja. Prufrock čita­oca i/​ili neime­no­va­nog adre­sa­ta tako pozi­va da s njim naj­pri­je pro­še­ta kroz opskur­ne kvar­to­ve gra­da koji kono­ti­ra­ju pakao suvre­me­nog urba­nog druš­tva, a potom kroz mon­de­ne salo­ne i druš­tve­na doga­đa­nja na koji­ma se vode tek povr­š­ni raz­go­vo­ri i zlob­na ogo­va­ra­nja. On nas pozi­va da s njim podi­je­li­mo stra­ho­ve koji ga toli­ko para­li­zi­ra­ju da on traj­no osta­je u sta­nju odga­đa­nja, a time i ne-​djelovanja i posve­maš­nje pasivnosti.

Već neg­dje na počet­ku pje­sme hiper­sen­zi­bil­ni lir­ski subjekt kao da tje­ši sam sebe  ponav­lja­ju­ći kako „(v)remena bit će, vre­me­na bit će /​ Da pri­pre­miš lice za susret s lici­ma koje ćeš sres­ti“¹Eliot, T. S. „Love Song of J. AlfredPrufrock.“ Preveo Luko Paljetak, Erasmus: časo­pis za kul­tu­ru demo­kra­ci­je /​ (glav­ni i odgo­vor­ni ured­nik Slavko Goldstein), 1995, 13, str. 77. Upravo nas ovaj čin pre­du­gog i nepo­treb­no pedant­nog „pri­pre­ma­nja“ lica s kojim će se susres­ti ili bolje reče­no, suoči­ti s jav­nim živo­tom, s druš­tvom, s dru­gim lici­ma, upu­ću­je na stav­lja­nje maske za koju se nada da će ga zašti­ti (od tih istih dru­gih).²Kroz pje­smu se dru­gi, odnos­no druš­tvo od kojeg Prufrock pre­tje­ra­no zazi­re, a pose­bi­ce žene, pojav­lju­ju meto­ni­mij­ski i sineg­do­hal­no kao lica, oči, gla­so­vi, ruke, halji­ne, šalo­vi, ili miris par­fe­ma. Za našu disku­si­ju poseb­no su zna­čaj­ne oči za koje Prufrock mis­li da su stal­no upe­re­ne u nje­ga i da ga seci­ra­ju poput kak­va nemoć­na kuk­ca koji se kopr­ca pod tim za nje­ga neiz­dr­ži­vim druš­tve­nim pri­ti­skom i nad­zo­rom: „Te oči za koje si tek fra­za for­mu­li­ra­na. /​ A kad si for­mu­li­ran sam, na igli što me zba­da, /​ Kad sam pro­bo­den na zid i kad se trzam…“ Prufrock pri­je izla­ska i izla­ga­nja sebe mrskom mu jav­nom pros­to­ru stav­lja, ako ćemo koris­ti­ti poj­mo­ve naše COVID-​svakodnevice, zaštit­nu masku na lice. Nažalost, ta se psi­ho­lo­ška pri­pre­ma pred ogle­da­lom³Kanadski ilus­tra­tor Julian Peters napra­vio je zanim­lji­vu stri­pov­sku ver­zi­ju pje­sme u kojoj se ovaj stih pri­pre­me lica pri­je izla­ska pri­ka­zu­je ispred zrca­la iako se ono u pje­smi izri­či­to ne spo­mi­nje. Šteta je da Peters nije sli­kom, odnos­no crno-​bijelim crte­žom, jače nagla­sio upra­vo ovaj aspekt maske koju Prufrock stav­lja. Strip je dos­tu­pan na: Julian peters comics, The Love Song of J. Alfred Prufrock. https://julianpeterscomics.com/page-1-the-love-song-of-j-alfred-prufrock-by-t-s-eliot/, datum pris­tu­pa 10. ruj­na 2021. poka­zu­je pri­lič­no jalo­vom jer već neko­li­ko sti­ho­va kas­ni­je svje­do­či­mo tome kako se i unu­tar intim­nog pros­to­ra doma una­pri­jed uža­sa­va pogle­da dru­gih. Druga lica će, eto, baš nje­ga pro­ma­tra­ti, baš nje­ga pro­su­đi­va­ti i komen­ti­ra­ti i na kra­ju sasvim sigur­no proz­ri­je­ti nje­go­vu pom­no pri­prem­lje­nu i namje­šte­nu masku. Ako se noše­njem maske pri­vre­me­no pri­kri­va i mije­nja ne samo lice već i cije­lo tije­lo (maska/​Hrvatska encik­lo­pe­di­ja), on je spre­man, no isto­vre­me­no i sasvim sigu­ran da taj čin neće uspje­ti pri­kri­ti gole­mu tje­sko­bu i pita se ima li to sve uop­će smisla:

(Reći će: ‘Vidi kako kosa mu rijet­ka posta!’)

U jutar­njem haljet­ku što ovrat­nik krut mu je dosta.

S kra­va­tom otmje­nom, ali s iglom što sasvim je prosta –

(Reći će: ‘Vidi kako u tije­lu mršav pos­ta!’)⁴Eliot, T. S. „Love Song of J. AlfredPrufrock.“ Preveo Luko Paljetak, Erasmus: časo­pis za kul­tu­ru demo­kra­ci­je /​ (glav­ni i odgo­vor­ni ured­nik Slavko Goldstein), 1995, 13, str. 78.

No naj­pri­je, da bi naš siro­ti Prufrock uop­će mogao funk­ci­oni­ra­ti kao dio suvre­me­nog druš­tva, on mora biti civi­li­zi­ran, odnos­no poz­na­va­ti i pri­mje­nji­va­ti pra­vi­la pona­ša­nja, čega je, kako vidi­mo, i pre­tje­ran svjes­tan. Govoreći o druš­tve­no pri­hvat­lji­vom i poželj­nom pona­ša­nju u okvi­ru jav­nog živo­ta, Richard Sennett civi­li­zi­ra­nost dovo­di u tijes­nu vezu upra­vo s noše­njem maski, te je defi­ni­ra na slje­de­ći način:

To je dje­lo­va­nje koje šti­ti lju­de jed­ne od dru­gih, a ipak im dopu­šta da uži­va­ju u druš­tvu jed­ni s dru­gi­ma. Nositi masku bit je civi­li­zi­ra­nos­ti. Maske omo­gu­ću­ju čis­tu druš­tve­nost, odvo­je­nu od okol­nos­ti moći, sla­bos­ti i pri­vat­nog osje­ća­ja onih koji ih nose. Cilj je civi­li­zi­ra­nos­ti da zak­lo­ni dru­ge od čovje­ka opte­re­će­nog sobom. … Civiliziranost je pos­tu­pa­nje s dru­gi­ma kao da su nez­nan­ci i stva­ra­nje druš­tve­ne sve­ze na toj druš­tve­noj dis­tan­ci⁵Sennett, Richard. Nestanak jav­nog čovje­ka. Preveo Srđan Dvornik, Naklada Jesenski i Turk, velja­ča 2015. 310 – 311..

U sil­noj želji da pri­kri­je svo­je stra­ho­ve, odnos­no pri­vat­ne osje­ća­je, ali i da sva ta (zas­tra­šu­ju­ća) lica zadr­ži na pris­toj­noj uda­lje­nos­ti kako bi i dalje osta­li nez­nan­ci, Prufrock poku­ša­va nosi­ti tu svo­ju masku naj­bo­lje što može. Pritom mu oči­to ne pada na pamet da se i dru­gi isto tako kri­ju iza svo­jih lica/​maski, i da se oni isto tako šti­te od pogle­da i osu­de dru­gih. No kao hiper­sen­zi­ti­van poje­di­nac opsjed­nut čes­to ima­gi­nar­nim i pre­na­pu­ha­nim pro­ble­mi­ma on upra­vo utje­lov­lju­je pre­tje­ra­nu civi­li­zi­ra­nost i ne želi nji­ma opte­re­ći­va­ti dru­ge (osim čita­te­lja pje­sme, narav­no), jer bi ga u pro­tiv­no­me mogli sma­tra­ti  neci­vi­li­zi­ra­nim. Iznošenje bilo kojeg aspek­ta pri­vat­nos­ti za Prufrocka bi uis­ti­nu bilo pro­tiv­no svim pra­vi­li­ma pona­ša­nja, a on ite­ka­ko mari za ono „što će dru­gi reći“.

Kad, s dru­ge stra­ne, sagle­da­mo Sennettov citat u kon­tek­s­tu naše COVID-​svakidašnjice i obvez­nog noše­nja zaštit­nih medi­cin­skih maski na licu, tada druš­tve­na zbi­lja popri­ma, mogli bismo reći, dis­to­pij­ska obi­ljež­ja. Posebice u grad­skim i većim grad­skim sre­di­na­ma gdje lju­di jesu jed­ni dru­gim uglav­nom nez­nan­ci, gdje se susre­ću nez­nan­ci i gdje jav­na geogra­fi­ja na sva­kom kora­ku odra­ža­va ins­ti­tu­ci­ona­li­zi­ra­nu civ­li­zi­ra­nost⁶Sennett, Richard. Nestanak jav­nog čovje­ka. Preveo Srđan Dvornik, Naklada Jesenski i Turk, velja­ča 2015. 311, noše­nje maski je još nagla­še­ni­ja nuž­nos­ti. Logo Budimo odgo­vor­ni, odnos­no Ostanimo odgo­vor­ni, koji se od počet­ka izbi­ja­nja pan­de­mi­je bez pres­tan­ka pri­ka­zu­je na ekra­nu tije­kom pro­gra­ma hrvat­skih TV-​kuća upra­vo stav­lja znak jed­na­kos­ti izme­đu civi­li­zi­ra­nos­ti i odgo­vor­nos­ti koju bismo u okol­nos­ti­ma „novog nor­mal­nog“ (još jed­nog pan­de­mij­skog kon­cep­ta!) tre­ba­li pre­uze­ti jed­ni nas­pram dru­gih. Civiliziranost u ovom slu­ča­ju pre­ras­ta i u odgo­vor­nost. Ako noše­nje maske sma­tra­mo osnov­nim činom civi­li­zi­ra­nos­ti u inte­rak­ci­ji s dru­gi­ma, a poseb­no s nez­nan­ci­ma u jav­nom pros­to­ru, noše­nje sin­te­tič­ke ili plat­ne­ne maske, uz osta­la nova pra­vi­la druš­tve­nog pona­ša­nja koja smo bili pri­mo­ra­ni pri­hva­ti­ti u zad­njih godi­nu i pol dana, ozna­ča­va druš­tve­nu odgo­vor­nost. Nepristajanje na novo poima­nje civi­li­zi­ra­nos­ti i odgo­vor­nos­ti sad se deko­di­ra kao gra­đan­ski nepos­luh (ulič­ni pro­tes­ti po većim europ­skim metro­po­la­ma upra­vo pro­tiv obvez­nog noše­nja maske i osta­lih od stra­ne držav­nog apa­ra­ta namet­nu­tih epi­de­mi­olo­ških mje­ra). Ako civi­li­zi­ra­nost pos­to­ji onda kad dru­ge nepo­treb­no ne opte­re­ću­je­mo svo­jom inti­mom⁷Sennett, Richard. Nestanak jav­nog čovje­ka. Preveo Srđan Dvornik, Naklada Jesenski i Turk, velja­ča 2015. 316 onda bi ona sad tre­ba­la impli­ci­ra­ti zašti­tu (sebe i dru­gog) od fizič­ke pri­jet­nje – viru­sa koji se može pre­ni­je­ti putem zra­ka u manje ili više bli­skom kontaktu.

Svakodnevna, i do poja­ve COVID‑a sasvim uobi­ča­je­na, inte­rak­ci­ja s dru­gi­ma poput susre­ta s poz­na­ni­kom na uli­ci ili u kvar­tov­skom kafi­ću, kon­tak­ta s kole­ga­ma na rad­nom mjes­tu, susre­ta s pro­da­va­či­com u super­mar­ke­tu, raz­go­vo­ra sa služ­be­ni­com na šal­te­ru ban­ke ili pošte ili jed­nos­tav­nog mimo­ila­že­nja s dru­gim kon­zu­men­ti­ma u pros­to­ru pre­ve­li­kog shop­ping cen­tra pos­ta­la je goto­vo dra­ma­tič­no opte­re­će­na tim činom civi­li­zi­ra­nos­ti i nove odgo­vor­nos­ti. Obveza noše­nja maske poseb­no je nagla­še­na u pros­to­ri­ma koje Marc Auge nazi­va ‘nemjes­ti­ma’, pros­to­ri­ma „ustro­je­nim s odre­đe­nom svr­hom poput pri­je­vo­za, tran­zi­ta, trgo­vi­ne, slo­bod­nog vre­me­na“⁸Auge, Marc. Nemjesta: Uvod u mogu­ću antro­po­lo­gi­ju super­mo­der­ni­te­ta. Prijevod Vlatka Valentić, Biblioteka Psefizma, Naklada DAGGK, 2001.  86., pri­mje­ri­ce  super­mar­ke­ti­ma, shop­ping cen­tri­ma, zrač­nim luka­ma ili hotel­skim lan­ci­ma. Nemjesta poti­ču ano­nim­nost i po Augeu, stva­ra­ju zajed­nič­ki pri­vre­me­ni iden­ti­tet koji „može pru­ži­ti olak­ša­nje oso­ba­ma koje se zahva­lju­ju­ći nje­mu neko vri­je­me ne mora­ju poko­ra­va­ti hije­rar­hi­ji, pazi­ti gdje im je mjes­to ili kako izgle­da­ju“⁹Auge, Marc. Nemjesta: Uvod u mogu­ću antro­po­lo­gi­ju super­mo­der­ni­te­ta. Prijevod Vlatka Valentić, Biblioteka Psefizma, Naklada DAGGK, 2001.  92. Prostor nemjes­ta u kojem funk­ci­oni­ra­mo kao ano­nim­ni poje­din­ci i koji stva­ra „samo­ću i slič­nost“¹⁰Auge, Marc. Nemjesta: Uvod u mogu­ću antro­po­lo­gi­ju super­mo­der­ni­te­ta. Prijevod Vlatka Valentić, Biblioteka Psefizma, Naklada DAGGK, 2001.  94 pru­ža ide­alan pri­mjer kako nas maske još više uda­lja­va­ju jed­ne od dru­gih. Sennettove maske na nemjes­ti­ma 21.stoljeća izvr­s­no funk­ci­oni­ra­ju, jer nam ona, rek­la bih, pru­ža­ju pri­li­ku da uis­ti­nu uži­va­mo (neki od nas više, neki manje!) u pri­vre­me­noj ano­nim­nos­ti okru­že­ni mnoš­tvom, a ipak nez­nan­ci­ma, i pri­tom ne mari­mo pre­tje­ra­no za ono kako nas dru­gi vide i doživljavaju.

No ono što se jest pro­mi­je­ni­lo u COVID-​svakodnevici je to što mari­mo više nego  ikad pri­je, gle­da­ju­ći u tim pros­to­ri­ma jed­ni dru­ge iz per­s­pek­ti­ve zama­ski­ra­nih lica, da ne dođe do nepri­lič­nog susre­ta ili ne-​daj-​bože slu­čaj­nog dodi­ra koji bi even­tu­al­no mogao pro­uz­ro­či­ti pri­je­nos viru­sa, a time zara­ze i boles­ti. Druge poči­nje­mo doživ­lja­va­ti kao nepri­ja­te­lja i pri­jet­nju, poma­lo na način na koji Prufrock čak i s gađe­njem doživ­lja­va druš­tvo mon­de­nih salo­na s počet­ka 20.stoljeća. Anonimniji no ikad pri­je a pod stal­nim psi­hič­kim (i fizič­kim) pri­ti­skom drža­nja soci­jal­ne dis­tan­ce, a time i civi­li­zi­ra­nos­ti, zaštit­ne maske uis­ti­nu kao da pos­ta­ju sas­tav­ni dio našeg lica i naš sva­kod­nev­ni štit. Svakim ula­skom u neko od tih nemjes­ta mi pos­ta­je­mo nje­go­vi kon­zu­men­ti i nema pre­ve­li­ke potre­be pri­pre­ma­ti masku poput Prufrocka, nema pre­ve­li­ke potre­be poseb­no se pri­pre­ma­ti za suoča­va­nje s dru­gi­ma jer nas (jed­no­krat­na, više­krat­na, šare­na ili jed­no­boj­na) maska na licu iona­ko više-​manje uspješ­no zakri­va i zakri­lju­je. Anonimnost, samo­ća, slič­nost i civi­li­zi­ra­nost koje prak­ti­ci­ra­mo u gomi­li dru­gih na tim nemjes­ti­ma idu ruku pod ruku s noše­njem maske na licu. Polako ali sigur­no pos­ta­je­mo opse­siv­ni i ank­si­oz­ni poput Prufrocka, a tko zna, jed­nom kad/​ako se obve­za noše­nja zaštit­ne maske uki­ne, možda je više neće­mo ni htje­ti ski­nu­ti s lica.