Narodna pamet

Autorica
Datum primitka teksta
4. listopada 2020.
Grad
Zagreb
Ključne riječi
, , , ,

Inzistiranje na znans­tve­noj činje­ni­ci novos­ti koro­na­vi­ru­sa SARS-​CoV‑2 pri­do­ni­je­lo je ne samo zate­če­nos­ti svi­je­ta pos­lje­di­ca­ma nje­go­va šire­nja, pa i zakaš­nje­los­ti reak­ci­ja Zapada nakon fik­sa­ci­je na „egzo­tič­ni” i „ana­kro­ni” karak­ter nje­go­ve pro­ve­ni­jen­ci­je, nego se pro­te­glo i u polje sva­ko­vr­s­nih nara­ti­va koji su sta­nje pan­de­mi­je, pogo­to­vo pro­gla­še­njem glo­bal­ne karan­te­ne, bili sklo­ni shva­ća­ti kao svo­je­vr­s­no nul­to sta­nje svi­je­ta. Ne samo inter­pre­ta­ci­je „opće prak­se” koje odon­da pre­plav­lju­ju medi­je i jav­ni pros­tor, nego i emi­nent­ne huma­nis­tič­ke uvi­de ta se novost para­dok­sal­no učvr­sti­la u zapo­sjed­nu­tim epis­te­mo­lo­škim polo­ža­ji­ma. Umjesto oče­ki­va­ne „sin­ko­pe” i iscje­lju­ju­ćeg plu­ta­nja u neiz­vjes­nos­ti i arbi­trar­nos­ti znans­tve­nog zna­nja, oda­tle su lan­si­ra­ne slut­nje nesa­gle­di­vih impli­ka­ci­ja i dale­ko­sež­ne pro­jek­ci­je pos­t­pan­de­mij­skog doba, koje ubr­zo ate­ri­ra­ju u kom­pro­mis­nom i besa­dr­žaj­nom ter­mi­nu „nove nor­mal­nos­ti”. Ima li onda u sva­kod­nev­nič­koj evi­den­ci­ji pan­de­mij­ske kul­tu­re nečeg istin­ski novog, viška koji je „izne­na­dio” nor­ma­li­za­ci­ju kul­tur­ne pro­mje­ne kao odli­ku kon­zer­va­tiv­nos­ti znans­tve­nog, jed­na­ko kao i sva­kod­nev­nog diskur­sa? Koji su, dru­gim rije­či­ma, uvje­ti otpor­nos­ti feno­me­no­lo­gi­je novog na svo­di­vost u ter­mi­ne kul­tur­ne, pa onda i poli­tič­ke repe­ti­tiv­nos­ti i cir­ku­lar­nos­ti. Koji je to okvir „novos­ti koja ula­zi u svi­jet”1Bhabha, Homi K.  The Location  of  Culture. New York, Routledge, 1994. iz kojeg bi nazi­ra­lo i lice budu­ćeg glo­bal­nog svi­je­ta? Implicitna sklo­nost nor­ma­li­za­ci­je novos­ti tako­đer je u tele­olo­škoj poza­di­ni huma­nis­tič­koz­nans­tve­nih ustra­ja­va­nja na usta­nov­lja­va­nju struk­tu­ral­no­sis­tem­skih pro­ce­du­ra sav­la­da­va­nja i kul­tur­ne pre­ra­de kon­tin­gent­nog i kon­kret­nog povi­jes­nog sadr­ža­ja, uklju­ču­ju­ći ele­men­te dra­ma­tič­nos­ti i, barem kako se mis­li­lo, radi­kal­ne novos­ti kak­ve pri­zi­va tre­nu­tak. Podrazumijevajući takav neki pros­tor hibrid­ne, svje­tov­no samo­re­gu­li­ra­ne nad­lež­nos­ti nad sta­njem svi­je­ta ovaj se dis­ci­pli­nar­ni impuls u slo­že­nos­ti suvre­me­nih pos­t­mo­der­nih dru­šta­va ori­jen­ti­ra u među­pros­to­ri­ma mate­ri­jal­nih uvje­ta i ime­nov­lji­vih društveno-​kulturnih akte­ra (glo­bal­nog sus­ta­va, drža­va, druš­tve­nih kla­sa, trži­šta, medi­ja, poli­ti­ke, jav­nos­ti), uvi­jek u potra­zi za tim „petim ele­men­tom”, tra­go­vi­ma koje ostav­lja rad neke tran­ssu­bjek­t­ne, meto­do­lo­ški, sta­tis­tič­ki, ter­mi­no­lo­ški i na dru­ge nači­ne teško iska­zi­ve ins­tan­ci­je. Taj se huma­nis­tič­ki polo­žaj, podra­zu­mi­je­va­ju­ći sve pro­ka­za­ne uvje­te pod koji­ma nas­tu­pa u zas­tup­niš­tvu tzv. obič­nog ili malog čovje­ka, uz pro­pis­ne metaforičko-​retoričke osi­gu­ra­če i pos­lo­vič­nu upo­ra­bu navod­ni­ka, a kao pan­dan sin­tag­me „narod­no zdrav­lje” iz ponov­no aktu­ali­zi­ra­nog nas­lje­đa Andrije Štampara, ovdje usu­đu­je poja­vi­ti pod nazi­vom narod­na pamet. Jedan od iza­zo­va stav­ljen pred stan­dard uma­nji­va­nja soci­jal­ne dis­tan­ce unu­tar polo­ža­ja istra­ži­vač­ke situ­aci­je karak­te­ris­ti­čan za antro­po­lo­gi­ju, koji kao impe­ra­tiv dubin­skog razu­mi­je­va­nja, „stav­lja­nja u kožu” kul­tur­nog subjek­ta, podra­zu­mi­je­va sma­nje­ni pla­cet i kapa­ci­tet vred­nu­ju­ćih pro­ce­du­ra – sva­ka­ko je skli­ski teren tzv. popu­lis­tič­kih ini­ci­ja­ti­va koje dije­le ne samo eti­mo­lo­šku, nego dje­lo­mič­no i epis­te­mo­lo­šku srod­nost s popu­lar­nom, sva­kod­nev­nom, puč­kom mis­li. Profesionalna voka­ci­ja podra­zu­mi­je­va oba­ve­zu onog obli­ka samo­re­gu­la­ci­je vlas­ti­ta eti­ko­epis­te­mo­lo­škog polo­ža­ja koji prvens­tve­no nala­že razu­mi­je­va­nje izvo­ra, moti­va, mode­la i pozi­ci­oni­ra­nos­ti svih pro­du­ka­ta potek­lih iz ovog rezer­vo­ara u kojem su se danas u egzis­ten­ci­jal­noj pri­nu­di odjed­nom naš­li dija­lo­ški porav­na­ti raz­li­či­ti subjek­ti – nazo­vi­mo – ovla­šte­nog i laič­kog miš­lje­nja. Osim što, u naj­lo­ši­jim isho­di­ma, u ovoj buji­ci ozbilj­no stra­da­va vje­ro­dos­toj­nost pro­fe­si­onal­nog, odnos­no znans­tve­nog, filo­zof­skog i opće­ni­to inte­lek­tu­al­nog diskur­sa, dojam je da je i pos­lo­vič­na narod­na mudrost dije­lom skre­nu­la pre­ma ira­ci­onal­nim pros­to­ri­ma i poten­ci­jal­no des­truk­tiv­nim pona­ša­nji­ma. Tako smo upu­će­ni i na samo­re­gu­la­ci­ju nela­go­de antro­po­lo­ške oba­ve­ze razu­mi­je­va­nja – polo­ža­ja kojem je već usta­nov­lje­no obi­ta­va­nje u romantičarsko-​prosvjetiteljskoj kon­tro­ver­zi: s jed­ne stra­ne ushi­će­nost nad smis­lo­tvor­nom i samo­re­gu­li­ra­ju­ćem  poten­ci­ja­lu „narod­ne pame­ti”, a s dru­ge stra­ne buđe­nje odga­jač­kih ili mono­re­gu­la­tiv­nih impul­sa koje pret­pos­tav­lja pre­poz­na­va­nje osjet­lji­vog pra­ga uspos­tav­lja­nja gra­ni­ca tak­ve pame­ti. Pandemijsko sta­nje naiz­gled je ipak uspos­ta­vi­lo izvjes­ne olak­ša­va­ju­će kri­te­ri­je ovog pro­fe­si­onal­nog okvi­ra ogra­ni­ča­va­ju­ći „enti­tet­ske” gra­ni­ce slo­bo­de jed­nog u poten­ci­jal­nom ugro­ža­va­nju dru­gog segmenta„naroda”. No opći korana-​narativ sada je na onoj toč­ki diskon­ti­nu­ite­ta koja one­mo­gu­ća­va sigur­nost i ove gra­ni­ce, smje­šta­ju­ći argu­ment ugro­ze tuđih živo­ta ne samo u nesa­gle­di­vost šire kola­te­ral­ne ugro­ze živo­ta izvan pan­de­mij­skih mje­ra ili upra­vo zbog njih, nego retro­grad­no i izri­či­to i u pro­ma­še­nost dosa­daš­njih obli­ka regu­la­ci­je kri­ze, odnos­no činjenično-​performativnog kon­tin­gen­ta iz kojeg se for­mi­ra­ju upu­te i mje­re zašti­te. S obzi­rom na razi­nu vrhov­ne arbi­tra­že s koje dola­zi, o tom nam recent­no svje­do­či pot­vr­da neo­če­ki­va­nog izri­ča­ja, iskaz koji je dio služ­be­nog izdvo­je­nog miš­lje­nja ustav­nog suca Republike Hrvatske A. Abramovića po pita­nju ustav­nos­ti i raz­mjer­nos­ti pro­tu­pan­de­mij­skih mje­ra Nacionalnog sto­že­ra. Usprkos većin­skoj odlu­ci koja je, uz rela­tiv­no banal­nu iznim­ku zabra­ne rada nedje­ljom, pot­vr­di­la ustav­nost i raz­mjer­nost odlu­ka, sank­ci­ja i pre­po­ru­ka ovog tije­la koje se ina­če jav­lja u ulo­zi pro­ta­go­nis­ta ili sto­žer­nog agen­sa tzv. hrvat­skog sce­na­ri­ja korona-​krize, sudac u izdvo­je­nom miš­lje­nju te neo­če­ki­va­no ezopovsko-​mandarinskom jezi­ku retros­pek­tiv­no zaklju­ču­je o man­da­tu sto­že­ra slje­de­ćim riječima:

…jazav­čar ima 10 kg, a griz­li med­vjed 500 kg, tj. teži je 50 puta. Oba mogu ugris­ti čovje­ka, i sigur­no nit­ko ne želi biti ugri­zen. Ali je neo­bič­no ima­ti sprem­ne sve mje­re za obra­nu od griz­li med­vje­da, a onda – kao nuž­ne – tra­ži­ti neke hit­ne nove mje­re kad se poja­vi jazav­čar. Virus SARS-​Cov‑2 je, nedvoj­be­no, opa­san virus, ali, sre­ćom, bes­kraj­no manje opa­san od nekih dru­gih viru­sa za koje već ima­mo pra­vi­la pona­ša­nja. Teško se ote­ti doj­mu da se naj­pri­je iz muhe napra­vi­lo slo­na, da bi se potom pro­da­va­lo slo­no­va­ču. 2D.b. “Što Piše u Izdvojenom Mišljenju Troje Sudaca:’” Dnevnik.hr, 24. rujan 2020, http://dnevnik.hr/vijesti/koronavirus/izdvojeno-misljenje-troje-sudaca-ustavnog-suda-nakon-odluke-da-su-mjere-nacionalnog-stozera-bile-zakonite — 621520.html. pris­tup­lje­no: 28. rujan, 2020.

Implikacija ovog ustav­no­sud­be­nog iska­za jest upra­vo da povrat­no zahva­ća u mate­ri­ju prve faze, upu­ću­ju­ći gene­ral­nu kri­ti­ku ina­če mje­se­ci­ma napu­šte­nom mode­lu loc­k­downa uz latent­no pro­mo­vi­ra­nje ina­či­ca tzv. šved­skog mode­la, što je jedan od recent­no medij­ski i druš­tve­no­mrež­no popu­la­ri­zi­ra­nih sta­vo­va, koji se kao klju­čan za kri­ti­ku vla­di­nih pro­tu­pan­de­mij­skih mje­ra izvu­kao iz niše tzv. pos­lov­ne inte­li­gen­ci­je, odnos­no ekonomsko-​statističkih ana­li­za i mode­la struč­nja­ka uglav­nom neo­li­be­ral­ne agen­de. Nepovjerenje u biolo­ško­me­di­cin­ske zna­nos­ti i kon­kret­no epi­de­mi­olo­šku stru­ku, uzro­ko­va­no detek­ci­jom stvar­nog ili nateg­nu­tog skre­ta­nja u polje dnev­no­po­li­tič­ke prag­me, sada se zamje­nju­je povje­re­njem u „još egzak­t­ni­ju” stru­ku čija kvan­ti­fi­ka­tiv­na pod­lo­že­nost tre­ba osi­gu­ra­ti odmak od ide­olo­ških impak­ta, ali nada­sve znat­no opti­mis­tič­ni­jim izra­ču­ni­ma i prog­no­za­ma pru­ža moguć­nost pot­vr­de da je od počet­ka ovdje riječ o masov­noj obma­ni, zas­tra­ši­va­nju i pre­tje­ri­va­nju s nesa­gle­di­vim pos­lje­di­ca­ma jed­na­ko za narod­no zdrav­lje i narod­nu pamet.

Na razi­ni veli­kog ili barem nara­ti­va polu­vre­me­na korona-​doba svje­do­ci smo dak­le onog što se u nara­to­lo­gi­ji nazi­va tele­oge­ne­tič­kim pun­k­tom, toč­kom s koje „ima povrat­ka”, odnos­no s koje se može ili mora retros­pek­tiv­no pre­obu­hva­ti­ti cje­li­na nekog niza doga­đa­ja koji odli­ku­je kon­tra­pun­kt zaple­ta, bilo svr­ho­vi­ti radi­kal­ni pre­okret ili pak skri­ve­ni zaplet (koji se ovdje poka­zu­je izdaš­ni­jom kri­tič­kom pozicijom).U stro­že meto­do­lo­škom smis­lu, ovaj okvir omo­gu­ću­je i mar­ka­ci­ju dina­mi­ke koja je „hrvat­ski sce­na­rij” korona-​doba podi­je­li­la na dvi­je izra­zi­to, pa i neo­če­ki­va­no, raz­li­či­te situ­aci­je jav­nog komu­ni­ci­ra­nja zna­nja o zara­zi te zakon­ski ure­đe­nih odlu­ka o nje­zi­nu suz­bi­ja­nju. Ovdje ćemo se prvoj, karan­ten­skoj fazi koja je zavr­ši­la pri­je tek nešto više od tri mje­se­ca mora­ti obra­ća­ti goto­vo u modu­su pri­zi­va­nja pa i poli­ti­ke sje­ća­nja koje su ina­če karak­te­ris­tič­ni za miš­lje­nje povi­jes­nih doba. Naime, sli­je­dom meha­ni­za­ma zabo­ra­va i poti­ski­va­nja karak­te­ris­tič­nih za napor sav­la­da­va­nja izvan­red­nih sta­nja, kao i revi­zi­onis­tič­kih upi­sa koji sli­je­de potre­bu za samo­tu­ma­če­njem i nara­tiv­nim obu­hva­ća­njem radi­kal­nog zaokre­ta u nekom zaple­tu, o tom raz­dob­lju može­mo govo­ri­ti i kao o uspješ­nom (u smis­lu komu­ni­ci­ra­nja i pošti­va­nja zako­ni­tos­ti situ­aci­je), kao o goto­vo idi­lič­nom (u pri­zi­va­nju moti­va poput obno­ve pri­ro­de, jed­na­kos­ti, soli­dar­nos­ti, povje­re­nja u struč­nost i ins­ti­tu­ci­je itd.); kao što danas može­mo ­– pa i govo­ri­mo – kao o počet­noj sis­tem­skoj greš­ci, jed­na­ko pro­ma­še­noj pro­cje­ni epi­de­mi­olo­škog zna­nja i pos­tu­pa­nja, kao toč­ki koja je otvo­ri­la pros­tor tzv. Fearmongeringu – namjer­nom iza­zi­va­nju stra­ha iz cen­ta­ra ide­olo­ških mani­pu­la­ci­ja, bili oni iz dome­ne lokal­nih i lako pro­ka­zi­vih stra­te­gi­ja poli­tič­ke prag­ma­ti­ke ili pak nekog izne­na­da poja­ča­nog impul­sa držav­ne repre­si­je. Na pun­k­tu smo u kojem je mah­ni­to skup­lja­nje i među­sob­no poni­šta­va­nje sil­ni­ca i izvo­ra raz­li­či­to kva­li­fi­ci­ra­nih zna­nja kul­mi­ni­ra­lo u kognitivno-​emocionalnom praž­nje­nju pro­sječ­nog kon­zu­men­ta, poja­ča­nom pro­mje­nom sis­tem­skih okol­nos­ti koje su od jas­nih pro­pi­sa i sank­ci­ja, tzv. fazu popu­šta­nja izru­či­le arbi­trar­nom pros­to­ru selek­tiv­no važe­ćih „pre­po­ru­ka”, gdje se umjes­to pre­poz­na­va­nja pros­to­ra rela­tiv­ne slo­bo­de dodat­no poja­čao osje­ćaj soci­jal­ne nepra­ved­nos­ti i pri­vi­le­gi­ra­nos­ti omo­gu­ću­ju­ći apsur­de poput onog da masku mora­te nosi­ti kad uđe­te u pros­tor kor­po­ra­cij­ske samo­re­gu­la­tiv­nos­ti jed­nog Konzuma, ali ne mora­te, barem dok se ne ispi­ta ustav­nost ove držav­ne samo­re­gu­la­ti­ve, kada uđe­te u hrvat­ski par­la­ment. U dobu koje je već do sada obi­lje­že­no eks­ces­nom pro­duk­ci­jom uvi­da, pri­lo­ga, komen­ta­ra, stu­di­ja i dru­gog tek­s­tu­al­nog mate­ri­ja­la koji će neka mrav­lja sna­ga vje­ro­jat­no godi­na­ma pos­li­je pri­kup­lja­ti i sis­te­ma­ti­zi­ra­ti, ali u kojem je i sva­ko novo miš­lje­nje moglo popri­mi­ti zna­čaj spek­ta­ku­lar­nog deman­ti­ja s dale­ko­sež­nim retros­pek­tiv­nim i futu­ris­tič­kim impli­ka­ci­ja­ma, naro­či­to je bio izlo­žen kri­ti­ci, sum­nji, a i pod­smi­je­hu, pro­ces egzak­t­nog znans­tve­nog spoz­na­va­nja. Suočen s nepoz­na­ni­ca­ma novo­ga obli­ka pato­ge­na, utr­kom s vre­me­nom, neo­če­ki­va­nim obra­ti­ma i muta­ci­ja­ma te nemo­guć­noš­ću jas­nih pro­jek­ci­ja, taj je spo­ro­hod­ni, dugo­traj­no tra­si­ra­ni pro­ces, pre­ma­lo ops­krb­ljen utje­hom i ins­tant­nim rje­še­nji­ma zami­je­njen dru­gim, okret­ni­jim i naiz­gled mudri­jim „diskur­si­ma pro­s­vje­ti­telj­stva”, mje­šo­vi­tom robom pogod­nom za dnev­nu kon­zu­ma­ci­ju. Pa i kada su poje­di­ni urad­ci s nedo­dir­lji­vih inte­lek­tu­al­nih pozi­ci­ja, čak i s ele­vi­ra­nih filo­zof­skih ins­tan­ci­ja, ozbilj­no gri­je­ši­li u pro­cje­na­ma, pro­jek­ci­ja­ma i vred­no­va­nji­ma tre­nut­ka, ustra­je potre­ba za redu­ci­ra­nom teore­ti­za­ci­jom i aneg­do­tal­nim poan­ti­ra­njem, koji su uos­ta­lom srod­ni pos­lo­vič­noj narod­noj mudros­ti. Kao pos­lje­di­ca iner­ci­je dugo­traj­nog odga­ja­nja jav­nog miš­lje­nja u nekom obli­ku kon­den­zi­ra­ne i ruti­ni­ra­ne druš­tve­ne kri­ti­ke, iz koje je od samog počet­ka ogra­ni­ča­va­nja kre­ta­nja u svr­hu zašti­te medi­cin­skog osob­lja i sus­ta­va odas­lan pate­tič­ni krik za slo­bo­dom, a koja je sada neo­če­ki­va­no podr­ža­na popu­lis­tič­ki pro­pus­nim kana­li­ma, čes­to i zlo­ćud­nim medij­skim mode­li­ma pri­vid­ne slo­bo­de govo­ra i komer­ci­jal­ne iznu­de gla­sa „malog čovje­ka”, ta se inte­lek­tu­ali­zi­ra­na narod­na pamet poka­za­la jačom od moguć­nos­ti rela­tiv­ne sigur­nos­ti dohvat­lji­ve upraž­nja­va­njem neko­li­ko jed­nos­tav­nih mje­ra zašti­te. Ovdje će nas oba­ve­za razu­mi­je­va­nja koja nas pone­kad suoča­va s goto­vo mons­tru­oz­nim pos­lje­di­ca­ma slo­ma samo­re­gu­la­cij­skih meha­ni­za­ma u izri­ča­ji­ma „malog čovje­ka” s jed­ne stra­ne izru­či­ti spa­so­nos­nom arse­na­lu ana­li­tič­kih inter­ven­ci­ja. Odavde se uka­zu­je moguć­nost pla­uzi­bil­nog zaključ­ka da se na pla­nu kul­tur­ne pre­ra­de odvio tran­sfer svo­je­vr­s­nog laič­kog tabua: nemoć uzro­ko­va­na nepro­nič­noš­ću i nekom­pe­ten­ci­jom pred slo­že­nom eks­pert­nom pro­ble­ma­ti­kom kao nuž­nom poza­di­nom rela­tiv­no uspješ­nog uprav­lja­nja pan­de­mij­skom kri­zom kom­pen­zi­ra­na je kar­ne­va­li­za­ci­jom nje­zi­na kon­kret­nog per­for­ma­tiv­nog isho­da, začud­no jed­nos­tav­nih i čes­to naiz­gled glu­pih pro­tu­za­raz­nih mje­ra, na čijem se pro­pi­ti­va­nju iscr­pi­la goto­vo osvet­nič­ka prav­da narod­ske zdra­vo­ra­zum­ske logi­ke. S dru­ge stra­ne, činje­ni­ca da je ova­kav tran­sfer iz dome­ne analitičko-​sintetičkog labo­ra­to­ri­ja „narod­ne mis­li” u sta­nju povu­ći za sobom obli­ke druš­tve­nog pona­ša­nja koji pred­stav­lja­ju i egzak­tan jav­noz­drav­s­tve­ni rizik ozna­ča­va uvje­te nuž­nos­ti prak­tič­nog dje­lo­va­nja, onog, isto­vre­me­no misa­ono­te­orij­skog i per­for­ma­tiv­nog, sis­tem­skog momen­ta u kojem sje­ki­ra prag­me pre­ki­da pro­ces semi­oze. S obzi­rom na tre­nut­ne odno­se sna­ga, gdje je odboj­nost ide­je da nam se pro­pi­si­va­nje uvje­ta dobro­bi­ti pla­si­ra s done­dav­na pro­ka­za­nih ins­tan­ci­ja nje­zi­na uskra­ći­va­nja, zami­je­nje­na ipak većin­skim pošti­va­njem druš­tve­nog ugo­vo­ra, da se narod­na pamet uspr­kos ome­ta­ju­ćim fak­to­ri­ma uspje­la pro­bi­ti do raci­ona­li­za­ci­je uvje­ta narod­nog zdrav­lja, možda je i tre­nu­tak nad kojim se mora­ju zamis­li­ti i antro­po­lo­ško­hu­ma­nis­tič­ki ana­li­ti­ča­ri, pre­poz­na­ju­ći nuž­nost štam­pa­rov­ske odluč­nos­ti u inter­ven­ci­ji razu­mi­je­va­nja polo­ža­ja kul­tur­nog subjekta.

Odgovori