Šišmiš

Autori
,
Datum primitka teksta
2. listopad, 2020.
Grad
Zagreb & Peking
Datum objave teksta
5. siječanj, 2021.
Ključne riječi
, , , ,

Proteklih mje­se­ci kom­ple­tan je svi­jet zapao u glo­bal­nu pan­de­mi­ju covida-​​19 koja je dove­la do razvi­ja­nja raz­li­či­tih pret­pos­tav­ki, neute­me­lje­nih vijes­ti, pos­tis­ti­na i laž­nih vijes­ti. Među tak­vi­ma pred­nja­či­le su vijes­ti o šišmi­šu kao kriv­cu za šire­nje ovog viru­sa te posred­no kine­skoj pre­hra­ni kao uzro­ku sve­ga. Iako još nije doka­za­na povez­ni­ca unu­tar tro­ku­ta šišmiš – virus – čovjek, niti je odre­đen nul­ti zara­že­ni (osim u Wuhanu, pos­to­je indi­ci­je o rani­jim zara­že­ni­ma u Italiji i SAD‑u), kao ni izvor zara­ze (osim šišmi­ša, ovi se viru­si jav­lja­ju kod dru­gih živo­ti­nja kao što su deve, lju­skav­ci i lju­di, pa, pri­mje­ri­ce, odre­đe­ni znans­tve­ni­ci obr­ću situ­aci­ju i poka­zu­ju moguć­nost pri­je­no­sa s čovje­ka na živo­ti­nju) – bilo je posve „pri­hvat­lji­vo” demo­ni­zi­ra­ti šišmi­ša. U ovom kon­tek­s­tu auto­ri pod­sje­ća­ju na odre­đe­ne povi­jes­ne kon­tek­s­te pre­dodž­bi i doživ­lja­ja šišmi­ša te na slič­nos­ti i raz­li­ke unu­tar pan­de­mi­je, poseb­no se osvr­ću­ći na hrvat­ski i glo­bal­ni kontekst.

Završno, u kon­tek­s­tu knji­ge Koliko glo­ba­li­za­ci­je može­mo pod­ni­je­tži? R. Safranskog i u kon­tek­s­tu demo­ni­zi­ra­no­ga kine­sko­ga šišmi­ša koji se u doba covida-​​19 pojav­lji­vao na broj­nim inter­net­skim por­ta­li­ma kao zoosim­bol digi­tal­no­ga fol­k­lo­ra o kine­skoj juhi, pod­sje­tit ćemo na Nagelov utje­caj­ni čla­nak „Kako je to biti šišmiš” (What is It Like to Be a Bat, 1974), koji poga­đa u sušti­nu pro­ble­ma, a to je pita­nje svi­jes­ti (qualia). Naime, koli­ko god istra­ži­va­li, čak i ima­ju­ći sve infor­ma­ci­je o arhi­tek­tu­ri šišmi­še­va možda­nog sklo­pa, ne može­mo zna­ti kak­vo je nje­go­vo iskus­tvo u doba pandemije.

U konač­ni­ci, auto­ri zaklju­ču­ju kako je pri­ča o šišmi­ši­ma zapra­vo izvr­stan poka­za­telj repre­zen­ta­ci­ja Drugosti i oja­ča­va­nja binar­ne i hije­rar­hi­zi­ra­ne podje­le „mi” i „oni”.

Goran Đurđević: Šišmiš u popularnoj kulturi i mitologiji prije covida

Šišmiši ili neto­pi­ri lete­ći su sisav­ci grč­kog nazi­va Chiroptera. Fizički opis bio bi: male­ne dla­ka­ve živo­ti­nje s let­ni­com, veli­kih usti­ju, snaž­nih čeljus­ti te pan­dža­ma. Noćne su živo­ti­nje koje žive u jati­ma i odma­ra­ju se vise­ći na kri­li­ma te zime pro­vo­de u hiber­na­ci­ji. Poznato je pre­ko 1300 vrsta, a gene­ral­no se dije­le na male i veli­ke neto­pi­re, od čega tri­de­se­tak vrsta živi u Europi.1 Hrane se plo­do­vi­ma, krvi sisa­va­ca (naj­češ­će gove­da) i kuk­ci­ma (veći­na vrsta hra­ni se kuk­ci­ma)2. „Šišmiši su iznim­no važan dio svjet­skih eko­sus­ta­va – bit­na su kari­ka u pri­rod­nom obnav­lja­nju trop­skih šuma, opra­ši­va­nju čita­vog niza bilja­ka koje cva­tu noću, kon­tro­li­ra­ju broj­nost noću aktiv­nih kuka­ca, te tako pred­stav­lja­ju indi­ka­tor zdrav­lja oko­li­ša. Jedna su od naj­vi­še pro­ga­nja­nih i naj­ma­nje pro­uče­nih sku­pi­na živo­ti­nja.”3

Šišmiši su bit­ni aktan­ti u raz­li­či­tim mito­lo­gi­ja­ma, pri čemu tre­ba izdvo­ji­ti kine­sku, paci­fič­ku i sred­njo­ame­rič­ku mito­lo­gi­ju. U prvos­po­me­nu­toj, kine­skoj mito­lo­gi­ji, šišmi­ši su još u vri­je­me Han dinas­ti­je pove­zi­va­ni s dugo­vječ­noš­ću i sre­ćom, što je osta­lo u kine­skoj tra­di­ci­ji u kas­ni­jim dinas­ti­ja­ma, pa se šišmi­ši mogu naći na umjet­nič­kim pri­ka­zi­ma poput vaza gdje su pri­ka­za­ni zajed­no s dru­gim moti­vi­ma – bilj­ka­ma, živo­ti­nja­ma i obla­ci­ma. Osim zna­kov­ne slič­nos­ti izme­đu šišmi­ša i bla­gos­lo­va, poje­di­ne inter­pre­ta­ci­je pove­zu­ju šišmi­še s manje poz­na­tim, goto­vo mito­lo­škim svi­je­tom te su nji­ho­va izne­nad­na pojav­lji­va­nja kao sre­ća ili bogat­stvo koje se odjed­nom poja­vi.4 Šišmiši ima­ju pozi­tiv­nu ulo­gu i u paci­fič­koj mito­lo­gi­ji gdje su pove­za­ni sa samo­an­skom prin­ce­zom i kas­ni­jom boži­com Leutogi. Kao dio mirov­nog spo­ra­zu­ma izme­đu dva oto­ka, ona je doš­la na Tongu gdje je spa­si­la bebu šišmi­ša. Ubrzo je prin­ce­za optu­že­na da je vje­šti­ca i stav­lje­na je na oganj, no šišmi­ši su je spa­si­li izmo­kriv­ši se na vatru. Zatim je pre­ba­če­na na izo­li­ra­ni i nena­se­lje­ni otok, no opet su joj šišmi­ši pomo­gli dono­se­ći hra­nu i pra­ve­ći joj druš­tvo, što je pomo­glo da se nena­se­lje­ni otok nase­li i pos­ta­ne živo­tan, da bi Leutogi pos­ta­la boži­ca šišmi­ša i plod­nos­ti.5

U sred­njo­ame­rič­koj, majan­skoj mito­lo­gi­ji, šišmiš ima istak­nu­tu ulo­gu u svi­je­tu mrtvih, što je istak­nu­to već samim ime­nom Camazotz što dola­zi od kame koja zna­či smrt i sotz što ozna­ča­va šišmi­ša. Prema Popol Vuhu, tek­s­tu o mito­lo­gi­ji majan­skog naro­da Kiche, bli­zan­ci i hero­ji Hunahpu and Xbalanque na svom puto­va­nju u ono­zem­ni svi­jet naila­ze na šišmi­šo­li­ka bića u Kući šišmi­ša pa se skri­va­ju u šup­ljoj cije­vi svo­ga oruž­ja, no Hunahpu pro­mo­li gla­vu kako bi vidio je li Sunce izaš­lo što ga sku­po košta i nje­go­va gla­va pos­ta­je lop­ta u igri, kojom se igra­ju bogo­vi i šišmi­šo­li­ka bića Camazotzi.6

U grčko-​​rimskoj kul­tu­ri šišmi­ši se pri­ka­zu­ju kao dvo­ja­ke živo­ti­nje izme­đu miše­va i pti­ca ili kao bića koja izbje­ga­va­ju svje­tlost. Dvojakost šišmi­ša izno­si se u Platonovoj Republici u pris­po­do­bi o muškar­cu koji nije muška­rac, kame­nu koji nije kamen, sta­blu koje nije sta­blo i pti­ci koja nije pti­ca. Ovo poto­nje tuma­či se kao napis o šišmi­šu.7 Ezop piše bas­nu o šišmi­šu i lasi­ci čija se rad­nja zbi­va kad šišmiš pada i ulo­vi ga lasi­ca koja ga želi pojes­ti kao pti­cu, na što šišmiš kaže da je miš i lasi­ca ga pušta. Uskoro se doga­đa slič­na situ­aci­ja s dru­gom lasi­com koja ga želi pojes­ti kao pti­cu, no šišmiš opet uspješ­no izbje­ga­va pos­ta­ti obrok navo­de­ći da je šišmiš.8 U dru­goj Ezopovoj bas­ni tema­ti­zi­ra se šišmi­še­va dvos­tru­kost izme­đu miša i pti­ce pa šišmiš ne želi sudje­lo­va­ti u ratu izme­đu pti­ca i zvi­je­ri da bi potom mije­njao stra­ne, a tije­kom mir­no­dop­skog sta­nja biva izba­čen i od jed­nih i od dru­gih pa se mora skri­va­ti u tmi­ni, dje­lo­va­ti noću i živje­ti u špi­lja­ma.9 Slično izbje­ga­va­nje svje­tla pri­ka­za­no je i u Ovidijevim Preobrazbama i mitu o Minijadama, tri­ma prin­ce­za­ma koje su odbi­le što­va­ti Dioniza, pa su za kaz­nu polu­dje­le i pre­tvo­re­ne u noć­ne pti­ce i šišmi­ša.10

Negativna sli­ka o šišmi­ši­ma nas­tav­lja se u krš­ćan­skoj kas­noj anti­ci i sred­njo­vje­kov­lju kada crk­ve­ni pis­ci poput Euzebija iz Cezareje, sv. Ambrozija iz Milana, i sve­tog Jeronima opi­su­ju šišmi­ša u lošem svje­tlu što vrhu­nac doživ­lja­va kod Dantea u čijoj je Božanstvenoj kome­di­ji Vrag pri­ka­zan kao gole­mi šišmiš s tri lica.11 U sred­njo­vje­kov­nim bes­ti­ja­ri­ji­ma šišmiš (lat. Vespertilio) ozna­čen je kao pti­ca bez atri­bu­ta ple­me­ni­tos­ti jer za raz­li­ku od osta­lih pti­ca rađa mla­de, a ne pola­že jaja i ima zube. Navedena bes­ti­ja­rij­ska objaš­nje­nja, kao i iko­no­graf­ski zapi­si u koji­ma je ozna­čen kao miš s kri­li­ma, pola­ze od zapi­sa Plinija Starijeg (Naturalis his­to­ria, 10, 81) i Izidora Seviljskog (Etymologies, 12, 7:36).12 U kas­ni­joj popu­lar­noj kul­tu­ri šišmi­ši se poči­nju pove­zi­va­ti s vam­pi­ri­ma, Noći vje­šti­ca i Batmanom. Reprezentacije šišmi­ša kao krvo­pi­ja pojav­lju­ju se sa slav­nim roma­nom Brama Stokera o Drakuli u nje­go­voj film­skoj ver­zi­ji Bele Lugosija.13 Istodobno, šišmi­ši su pri­ka­za­ni kao bića izme­đu ovo­ze­malj­skog i ono­ze­malj­skog svi­je­ta koja pre­la­ze tu gra­ni­cu tije­kom Noći vje­šti­ca.14 U konač­ni­ci, stri­pov­ski i film­ski junak Bruce Wayne poz­na­ti­ji kao Batman oda­bi­re šišmi­ša za svoj zaštit­ni znak ponu­kan vlas­ti­tom dje­čjom tra­umom kada pada među šišmi­še, što je istak­nu­to u fil­mu Batman: Početak Christophera Nolana iz 2005. Koristeći iko­no­gra­fi­ju šišmi­ša, oda­bir peći­ne i dje­lo­va­nje noću, Wayne u vidu juna­ka Batmana kroz šišmi­ša dodat­no poku­ša­va utje­ra­ti strah zlikovcima.

Naposljetku, mito­lo­ške i popu­lar­no­kul­tur­ne repre­zen­ta­ci­je šišmi­ša mogu se sves­ti na neko­li­ko zajed­nič­kih para­me­ta­ra: a) noć i izbje­ga­va­nje svje­tlos­ti i sun­ca, b) strah, nela­go­du i kaz­nu u europ­skim i sred­njo­ame­rič­kim pri­ka­zi­ma, c) sre­ću, dugo­vječ­nost i pomoć u kine­skim i paci­fič­kim pri­ča­ma i pre­da­ja­ma, d) dvo­ja­kost samih bića – izme­đu miša i ptica.

Čini se da raz­no­li­kost u pris­tu­pu šišmi­ši­ma na osi ono­ga što nazi­va­mo Istok – Zapad može biti objaš­nje­na ide­jom suvre­me­nog kine­skog filo­zo­fa Ji Xianlina o raz­no­li­kos­ti­ma miš­lje­nja, pri čemu bi istoč­njač­ko bilo sin­te­tič­ko, što zna­či inte­gri­ra­ju­će, uklju­ču­ju­će za pri­ro­du i sve stva­ri (teme­lje­no na kon­fu­ci­ja­nis­tič­kim i taois­tič­kim per­cep­ci­ja­ma svi­je­ta), dok je zapad­no miš­lje­nje ana­li­tič­ko što zna­či raz­dvoj­be­no, nasil­no i agre­siv­no pre­ma pri­ro­di.15 Primjenjujući ova raz­miš­lja­nja, šišmiš je na Zapadu pri­ka­zan kao Drugi, dok je na Istoku (u Kini, a vidi­mo i u Polineziji) pri­ka­zan kao dio pri­ro­de pa time i ljud­skog svijeta.

Predodžbe o šišmi­ši­ma u današ­njem svi­je­tu obra­đe­ne su u zanim­lji­vom član­ku slo­vač­kih istra­ži­va­ča Pavela Prokopa, Jane Frančovičove i Milana Kubiatka objav­lje­nom 2009. Oni su napra­vi­li istra­ži­va­nje među slo­vač­kim stu­den­ti­ma kroz vlas­ti­ti upit­nik nazvan Bat Attitude Questionnaire (BAQ).16 Njihove se teze (pove­za­nost zna­nja i vje­ro­va­nja u nara­ti­ve o šišmi­ši­ma) ukla­pa­ju u pro­miš­lja­nja autor­skog dvoj­ca Matchetta i Daveya, koji su šišmi­še sta­vi­li u kate­go­ri­ju odvrat­nih živo­ti­nja zajed­no sa žoha­ri­ma, pauko­vi­ma i šta­ko­ri­ma da bi razvi­li hipo­te­zu izbje­ga­va­nja zara­ze koja se teme­lji na: (1) stra­hu od živo­ti­nja koje se pove­zu­ju sa zara­zom kao što su miše­vi, šta­ko­ri, šišmi­ši, (2) od živo­ti­nja koje se vezu­ju za sluz ili izmet poput zmi­ja, crvi ili puže­va, (3) od živo­ti­nja pove­za­nih s pra­ši­nom, boles­ti­ma ili zara­za­ma kao što su pauci.17 Dodatan raz­log za strah od šišmi­ša medij­ske su repre­zen­ta­ci­je, pa je uvri­je­že­no miš­lje­nje da šišmi­ši ima­ju bjes­no­ću iako je tes­ti­ra­nje koje su pro­ve­li Whitaker i Douglas tes­ti­rav­ši 8262 šišmi­ša poka­za­lo da ih je sve­ga 5,4 % bilo pozi­tiv­no na zara­zu.18 Meyen je pak utvr­dio da se samo tri vrste šišmi­ša od pre­ko 1000 vrsti hra­ni krv­lju navev­ši da nema opas­nos­ti za lju­de.19

Možda je pita­nje izos­tan­ka empa­ti­je pre­ma ovim živo­ti­nja­ma mogu­će objas­ni­ti nepoz­na­va­njem nji­ho­ve ana­to­mi­je, pona­ša­nja i navi­ka, što dovo­di do nara­ti­va, mito­va i u konač­ni­ci stra­ho­va koji dopri­no­se sma­nje­nju popu­la­ci­je šišmi­ša u svi­je­tu. Ali to nije cije­la priča.

 

Suzana Marjanić: O fiktivnim i ugroženim šišmišima, navodnom uzročniku i prijenosniku koronavirusa iz Wuhana ili kako je to biti šišmiš u doba covida-​​1920

Znanstvena pri­ča o šišmi­šu veza­nom uz bolest covid-​​19 gla­si, kako navo­di npr. dr. med. Mirjana Žagar-​​Petrović, „da je novi koro­na­vi­rus nazvan 2019-​​nCoV prvi put otkri­ven kod lju­di pot­kraj proš­le godi­ne u Kini i uzroč­nik je boles­ti slič­noj SARS‑u, a bolest koju uzro­ku­je nazva­na je COVID-​​19 (Co – koro­na, v‑virus, D – engl. dise­ase, 19 – 2019. godi­na)1Žagar-​Petrović, Mirjana. „Tri koro­na­vi­ru­sa – SARS-​Cov‑2 i bolest COVID-​19”. Glasilo Belupo, br. 234, 2020, str. 14 – 15. . Znanstvenici još nisu sigur­ni koja je živo­ti­nja uzroč­nik i pri­je­nos­nik koro­na­vi­ru­sa iz Wuhana, no pret­pos­tav­lja se da je to šišmiš. Za veći­nu koro­na­vi­ru­sa doma­ći­ni su živo­ti­nje te su zoono­ze koje se od živo­ti­nja pre­no­se na lju­de. Šišmiši ima­ju važ­nu ulo­gu u dalj­njem pri­je­no­su viru­sa na dru­ge živo­ti­nje (pti­ce i sisav­ce) i lju­de. Nedavne epi­de­mi­je tim viru­som su Severe Acute Respiratory Syndrome (SARS) 2003. i Middle East Respiratory Syndrome (MERS) 2012. godi­ne. Istraživanjem je utvr­đe­no da su se lju­di zara­zi­li MERS-​​om u kon­tak­tu s deva­ma, a SARS-​​om od div­lje mač­ke cibet­ke. (…) „Glavni doma­ćin i pre­no­si­oci koro­na­vi­ru­sa jesu šišmi­ši, koji su virus pre­ni­je­li na dru­ge živo­ti­nje, poput kine­skih jaza­va­ca, raku­na i cibet­ske mač­ke. Vjeruje se da je do zara­ze doš­lo na vele­pro­daj­noj trž­ni­ci Huanan živim i mor­skim živo­ti­nja­ma nakon ruko­va­nja i nji­ho­ve kon­zu­ma­ci­je na trž­ni­ci. Nakon toga usli­je­dio je huma­ni pri­je­nos” (kur­ziv moj).21

Zamjetno je da „infek­tiv­na” pri­ča čini se ne dono­si i dubin­sko­eko­lo­šku pri­ču o tome kako je navod­no kine­ski šišmiš u meto­ni­mij­skoj kine­skoj juhi pos­tao uzroč­nik i pri­je­nos­nik koro­na­vi­ru­sa iz Wuhana. Dubinskoekološka pri­ča slič­na je sce­na­ri­ju fil­ma Zaraza Stevena Soderbergha iz 2011. godi­ne, koji pra­ti smr­to­no­san virus koji u sve­ga neko­li­ko tje­da­na iza­zi­va glo­bal­nu pan­de­mi­ju. Posljednja sek­ven­ca fil­ma razot­kri­va uzroč­ni­ka i pri­je­nos­ni­ka zara­ze – sus­tav­na defo­res­ta­ci­ja u okvi­ru čega demo­ni­zi­ra­ni kine­ski šišmiš iz div­lji­ne zara­zu pre­no­si na gos­po­dar­stvo, uzgoj svi­nja, kojim se pos­lu­žio jedan lanac hote­la. Dakle, na samom vrhu te apo­ka­lip­tič­ne, pan­de­mij­ske, dis­to­pij­ske pri­če sto­ji defo­res­ta­ci­ja usli­jed čega je demo­ni­zi­ra­ni šišmiš došao u kon­takt s gos­po­dar­stvom za uzgoj svi­nja. U kon­tek­s­tu tog fik­tiv­no­ga viru­sa iz fil­ma Stevena Soderbergha, koji je znat­no opas­ni­ji i nema pove­za­nos­ti s viru­som COVID-​​19, isti­čem Wilsonov kon­cept jedins­tvo zna­nja, koji je potre­ban u kom­pa­ra­tiv­noj ana­li­zi pri­ča glav­nih medi­ja i tzv. kinič­kih teori­ja zavje­ra, koje podri­va­ju cini­zam moći na vlas­ti, u Sloterdijkovu odre­đe­nju i u odre­đe­nju poli­to­lo­ga, teore­ti­ča­ra teori­ja zavje­ra Nebojše Blanuše, o tome kako huma­ni ula­zak u pra­šu­me, defo­res­ta­ci­ja, kao što je doku­men­ti­rao Soderberghov film, dono­si i nove pan­de­mi­je. Kao što demons­tri­ra gra­fi­kon World Wildlife Funda, prvi korak u iza­zi­va­nju pan­de­mi­je sus­tav­na je defo­res­ta­ci­ja, zatim trgo­va­nje div­ljim živo­ti­nja­ma, nada­lje mokre trž­ni­ce22 gdje nas­ta­je kon­takt raz­li­či­tih vrsta. Bilo bi to saže­to puto­va­nje pan­de­mi­je o koje­mu se toli­ko u glav­nim medi­ji­ma i ne govo­ri jer je riječ o eko­cen­trič­noj, biocen­trič­noj pri­či koja ide pro­tiv glo­bal­no­ga spe­ciz­ma neo­li­be­ral­ne eko­no­mi­je. U tom smis­lu može­mo se zaus­ta­vi­ti na pro­cje­ni pro­ro­ka GMO apo­ka­lip­se Árpáda Pusztaija o tome da svi­jet neće „uni­šti­ti tero­ris­ti nego znans­tve­ni­ci”.23

Što se tiče nave­de­no­ga zooak­tan­ta kao navod­no­ga uzroč­ni­ka i pri­je­nos­ni­ka pan­de­mi­je24, nave­la bih istra­ži­va­nje Leonarda Schilda i nje­go­vih surad­ni­ka koji su utvr­di­li kako COVID-​​19 poti­če porast sino­fo­bi­je na webu25 te da je šire­nje sino­fob­nog sadr­ža­ja višes­tru­ki feno­men na druš­tve­nim plat­for­ma­ma: pos­to­ji na rub­nim inter­net­skim zajed­ni­ca­ma, npr. na poli­tič­ki neko­rek­t­noj plat­for­mi 4chan, a u manjoj mje­ri i na onim uobi­ča­je­nim plat­for­ma­ma poput Twittera.26 S dru­ge stra­ne, izja­ve viso­kih duž­nos­ni­ka poput ame­rič­kog pred­sjed­ni­ka Donalda Trumpa o kine­skom viru­su, fran­cu­skog pred­sjed­ni­ka Emanuela Macrona o kine­skim i ruskim auto­ri­tar­nim reži­mi­ma i zapad­noj demo­kra­ci­ji, kao i poz­na­tih istra­ži­va­ča poput ame­rič­kog sino­lo­ga Jefferyja Wasserstroma, koji je pisao o skri­va­nju prvih slu­ča­je­va još u pro­sin­cu, bri­tan­skog think tan­ka Henry Jackson Societyja, koji su pisa­li o skri­va­nju i laži­ra­nju poda­ta­ka da bi vrhu­nac ovak­vih pos­tu­pa­ka našao mjes­to u masov­nim medi­ji­ma poput The Guardiana, New York Timesa, Sky News Australia i mno­gim dru­gi­ma.27 Ovakvi nas­tu­pi i izja­ve poli­ti­ča­ra, znans­tve­ni­ka i novi­na­ra, koje su se poka­za­le kao netoč­ne, laž­ne i bez ikak­vih argu­me­na­ta u for­mi laž­nih vijes­ti i pos­tis­ti­na, dopri­ni­je­le su poras­tu sino­fo­bi­je u doba koronavirusa.

Sinofobija i ispri­ka influ­en­ce­ri­ce Wang Mengyun iz eko­cen­trič­ne, zoocen­trič­ke vizu­re spus­ti­la bi se pre­ma iskus­tvu šišmi­ša ne samo u toj kine­skoj juhi, u kojoj je pao kao mes­na žrtva, već i kao demo­ni­zi­ra­na medij­ska žrtva u infek­tiv­noj pri­či o pan­de­mi­ji covid-​​19. U kon­tek­s­tu nave­de­no­ga pod­sje­ćam na knji­gu Being a Beast iz 2016. godi­ne bri­tan­sko­ga vete­ri­na­ra, filo­zo­fa Charlesa Fostera, koji je želio zna­ti kako je to biti div­lja živo­ti­nja. Knjiga je i pri­kaz nje­go­va nauma da šest tje­da­na pre­ži­vi kao jaza­vac u jed­noj spi­lji u Walesu. Iskustvo biva­nja živo­ti­njom obi­lje­ža­va golo­ti­nja i hlad­no­ća: jede kuk­ce, crve i pre­ga­že­ne str­vi­ne.28 U član­ku iz 1974. godi­ne ame­rič­ki filo­zof Thomas Nagel zapi­tao se kako je to biti šišmiš; sma­tra da nas neuroz­na­nost nika­da neće doves­ti bli­že razu­mi­je­va­ju nave­de­no­ga iskus­tva, kao što to vri­je­di za sva osta­la izvanj­ska pro­uča­va­nja živo­ti­nja. Nagelov utje­caj­ni čla­nak „Kako je to biti šišmiš” (What is It Like to Be a Bat, 1974) poga­đa u sušti­nu pro­ble­ma, a to je pita­nje svi­jes­ti (qualia). Naime, koli­ko god istra­ži­va­li, čak i ima­ju­ći sve infor­ma­ci­je o arhi­tek­tu­ri šišmi­še­va možda­nog sklo­pa, ne može­mo zna­ti kak­vo je nje­go­vo iskus­tvo u doba pandemije.

Udruga Prijatelji živo­ti­nja u Hrvatskoj 14. trav­nja 2020. na svom je por­ta­lu obja­vi­la slje­de­ću vijest29 o gru­pi NOVID-​​50, koja je zapo­če­la s timom od 20 lju­di koji su poku­ša­li izni­je­ti rje­še­nje za kri­zu COVID-​​19 na Global Hackuonli­ne doga­đa­ju na kojem timo­vi širom svi­je­ta pro­na­la­ze rad­na rje­še­nja kroz 48 sati. NOVID-​​50 bavi se uzro­kom pan­de­mi­ja uzro­ko­va­nim boles­ti­ma koje pre­no­se živo­ti­nje, no s nagla­skom na inten­ziv­nom isko­ri­šta­va­nju živo­ti­nja (npr. Charles Patterson nave­de­nu indus­trij­sku stra­te­gi­ju odre­đu­je indus­trij­skim holo­ka­us­tom). Pozivaju Ujedinjene naro­de da napra­ve stra­te­gi­ju okon­ča­nja rada indus­trij­skih far­mi živo­ti­nja, trž­ni­ca sa živim živo­ti­nja­ma kao i cje­lo­kup­no isko­ri­šta­va­nje živo­ti­nja. Sažeto, nave­de­na je plat­for­ma istak­nu­la dubin­sko­eko­lo­ški uzroč­nik pan­de­mi­ja, među koji­ma je sva­ka­ko i pre­hra­na živo­ti­nja­ma, ili kao što bi Melanie Joy rek­la – ide­olo­gi­ja karnizma.

Zamjetno je da se u sklo­pu izbi­ja­nja pan­de­mi­je oba­vje­šta­va­lo kako neke živo­ti­nje nega­tiv­no utje­ču na ljud­sko zdrav­lje te su se tzv. mokre trž­ni­ce pove­zi­va­le s boleš­ću covid-​​19, isti­ca­li su svinj­sku gri­pu, pti­čju gri­pu, MERS (deva kao demo­ni­zi­ra­ni uzroč­nik), krav­lje ludi­lo30SARS (šišmi­ši i gmi­zav­ci kao demo­ni­zi­ra­ni uroč­ni­ci), pri čemu je PETA prok­la­mi­ra­la svoj vegan­ski pla­kat o tome kako bez­mes­na pre­hra­na, meto­ni­mij­ski tofu, nika­da nije pro­uz­ro­či­la pandemiju.

Merlin D. Tuttle, znans­tve­nik i osni­vač Bat Conservation Internationala, vodi­telj Merlin Tuttle’s Bat Conservationa, u član­ku „Give Bats a Break” iz 2017. godi­ne isti­če da tra­ga­nje za novim viru­si­ma kod šišmi­ša vje­ro­jat­no neće zna­čaj­no pri­do­ni­je­ti ljud­skom zdrav­lju, no može ozbilj­no ugro­zi­ti buduć­nost šišmi­ša.31 Sažimam nave­de­ni čla­nak: ide­ja da šišmi­ši mogu biti odgo­vor­ni za pri­je­nos nove smr­to­nos­ne infek­ci­je na lju­de zapo­če­la je 2002. godi­ne s otkri­ćem novo­ga koro­no­vi­ru­sa koji je uzro­ko­vao ozbilj­ne res­pi­ra­tor­ne infek­ci­je pod nazi­vom SARS. Koronavirusi su raši­re­ni među živo­ti­nja­ma, i uzroč­ni­ci su pre­hla­da, no SARS je te 2002. godi­ne usmr­tio oko 800 oso­ba. Tri godi­ne kas­ni­je, čla­nak u Scienceu pod nas­lo­vom „Šišmiši su pri­rod­ni rezer­vo­ari koro­na­vi­ru­sa slič­nih SARS‑u” naj­a­vio je znans­tve­ni linč na šišmi­še, s obzi­rom na to da se znans­tve­no prok­la­mi­ra­lo da su šišmi­ši glo­bal­na pri­jet­nja u jav­nom zdrav­s­tvu. Od tada su tako­zva­ni lov­ci na viru­se inten­ziv­no tra­ga­li za opas­nim viru­si­ma šišmi­ša. Autor u kon­tek­s­tu nave­de­no­ga pos­tav­lja ključ­no pita­nje o tome da bismo se tre­ba­li poče­ti bri­nu­ti što čini­mo šišmi­ši­ma u ime zna­nos­ti i jav­nog zdrav­s­tva. Merlin D. Tuttel nada­lje iz eko­cen­trič­ne vizu­re isti­če kako je nemo­gu­će da su šišmi­ši utje­ca­li na poja­vu zara­ze, s obzi­rom na to da smo tije­kom većeg dije­la ljud­ske povi­jes­ti zajed­no sa šišmi­ši­ma živje­li u špi­lja­ma, zatim u slam­na­tim koli­ba­ma i brv­na­ra­ma, no pos­ljed­njih sto­ti­nu godi­na trend je pos­tao obr­nut. Populacija šišmi­ša se usli­jed indus­tri­ja­li­za­ci­je sma­nji­la, a suvre­me­ni lju­di poče­li su živje­ti u zgra­da­ma koje isklju­ču­ju šišmi­še iz svo­jih habi­ta­ta. S obzi­rom na našu dugu povi­jest bli­skih veza, razum­lji­vo je da smo razvi­li izvan­re­dan otpor jed­ni pre­ma dru­gi­ma u odno­su na boles­ti. Možda to objaš­nja­va zašto je bilo tako teško doku­men­ti­ra­ti šišmi­še kao izvo­re smr­to­nos­nih boles­ti kod lju­di i zbog čega je potreb­no poni­šti­ti demo­ni­za­ci­ju šišmi­ša.32 U tom smis­lu nave­de­ni zoocen­trič­ki čla­nak Merlina D. Tuttlea sma­tram sjaj­nim odgo­vo­rom na Nagelovo filo­zo­fij­sko i reto­rič­ko pita­nje iz per­s­pek­ti­ve 1974. godine.

Odgovori