Urednička izjava

Iako je odnos poli­ti­ke i jezi­ka kroz povi­jest pro­miš­ljan na niz raz­li­či­tih nači­na, jedan od ključ­nih tre­nu­ta­ka jezično-​političke prak­se poka­zao je zna­čaj­ni otpor na kri­tič­ke inter­ven­ci­je. U pita­nju je prak­sa pro­izvod­nje kon­ce­pa­ta. Stvoreni kon­cep­ti teže fik­si­ra­nju stvar­nos­ti te retro­ak­tiv­no poku­ša­va­ju izbri­sa­ti ‘neugod­ni’ pro­ces svog nas­tan­ka koji ote­ža­va to isto fik­si­ra­nje i pro­izvod­nju zna­če­nja. Odluke koje for­mi­ra­ju odre­đe­na podru­čja zna­nja i rezul­ti­ra­ju u raz­li­či­tim kon­cep­ti­ma sto­ga mora­ju nes­ta­ti u samom pro­ce­su for­mi­ra­nja rječ­ni­ka i lek­si­ko­na kao repo­zi­to­ri­ja zna­če­nja. Leksikon pred­stav­lja prak­su poti­ski­va­nja ago­nis­tič­ke pri­ro­de kon­ce­pa­ta. No, je li mogu­ća nekak­va dru­ga prak­sa kri­ti­ke, dru­gi način pro­izvod­nje zna­nja, nekak­va dru­ga for­ma lek­si­ko­na? Kakav bi tip kri­ti­ke omo­gu­ći­lo raz­miš­lja­nje bez kon­ce­pa­ta ili raz­miš­lja­nje koje bi u obzir uze­lo pro­ces nji­ho­vog nas­tan­ka, nji­ho­vu otvo­re­nost i ne-​fiksiranost, nji­ho­vu ‘mobil­nost’?

Pandemija COVID-​19 je poli­tič­ki doga­đaj u smis­lu uči­na­ka koje pro­izvo­di kao i nači­na kojim otva­ra kon­cep­tu­al­nu her­me­tič­nost. Dosadašnja istra­ži­va­nja o šire­nju viru­sa i tek­ton­skim pos­lje­di­ca­ma koje ostav­lja na poli­tič­ki voka­bu­lar nije uvi­jek pra­ti­lo i pro­pi­ti­va­nje same for­me pro­izvod­nje tog zna­nja. Leksikon koji ima­te pred vama je poku­šaj stva­ra­nja nove kri­tič­ke inter­ven­ci­je u podru­čju pandemije.

Cilj poli­tič­kog lek­si­ko­na pan­de­mi­je je otva­ra­nje pros­to­ra za sje­ci­šta raz­li­či­tih diskur­sa i stva­ra­nje kola­bo­ra­tiv­ne plat­for­me koja ima pro­mo­tri­ti i dija­lo­gi­zi­ra­ti naše voka­bu­la­re. Njegova ino­va­tiv­nost je u nači­nu pris­tu­pa­nja pro­duk­ci­ji kon­ce­pa­ta. Koncepte karak­te­ri­zi­ra vlas­ti­ti život; čes­to nas­ta­ju gre­škom i neplan­ski, u sko­ko­vi­ma s jed­nog kon­tek­s­ta u dru­gi, infek­tiv­no, muti­ra­ju­ći u neo­če­ki­va­nim i pret­hod­no nede­fi­ni­ra­nim prav­ci­ma pro­izvo­de­ći kaskad­ne učin­ke. Leksičke uno­se sto­ga shva­ća­mo kao mjes­to otpo­ra kraj­njem fik­si­ra­nju zna­če­nja gdje autori/​ice kon­ti­nu­ira­no inter­ve­ni­ra­ju u pro­izvod­nju kon­cep­ta. Ova for­ma lek­si­ko­na otva­ra moguć­nost bez­su­bjek­t­nog tek­s­ta koji, vođen ide­ja­ma i prak­sa­ma koje su muta­cij­ske, korek­tiv­ne, surad­nič­ke i u kons­tant­nom pro­ce­su ras­tva­ra­nja, bri­še gra­ni­ce izme­đu autor­stva, kri­ti­ke i inter­ven­ci­je. Politički lek­si­kon pan­de­mi­je omo­gu­ća­va ocr­ta­va­nje tan­gen­ti u tom limi­nal­nom pros­to­ru zna­če­nja u kojem je ori­jen­ta­ci­ja pre­ma kraj­njoj defi­ni­ci­ji nemo­gu­ća, a otva­ra­nje pros­to­ra za novu prak­su poli­ti­ke nužnost.